Завера ћутања о дипломатама и холокаусту

Сва кривица за холокауст и покушај „коначног решења” (потпуно истребљење) јеврејског питања досад је, углавном, сваљивана на есесовце Хајнриха Химлера и Адолфа Ајхмана. Хамбуршки „Шпигл” открива да у остваривању тог злочиначког подухвата нису хтеле да изостану ни – дипломате.

Утицајни политички магазин пише о једној прећутаној конференцији у организацији нацистичког Рибентроповог министарства спољних послова која је, готово пред крај рата, када се увелико назирао крах „хиљадугодишњег рајха” – у априлу 1944. године – покушала да дипломатском офанзивом у иностранству „прода” масовно убијање Јевреја као изнуђену и исправну политику нациста. Пре свега међу ондашњим савезницима и пријатељима Хитлерове Немачке, који су, после стаљинградске катастрофе, покушавали да се, колико су смели и могли, дистанцирају од монструозних злочина.

Што је војна ситуација за нацисте бивала неповољнија, то су немачки савезници и пријатељи, који су у почетку срчано подржавали политику „коначног решења” јеврејског питања, и у томе активно учествовали, све мање бивали спремни да у томе иду до краја, жалио се „референт за Јевреје” у Министарству спољних послова, дипломата Еберхард фон Таден.

Да би се, колико-толико, стишало све снажније међународно огорчење због масовних депортација и убистава Јевреја – вести о томе, иако споро, пробијале су се у јавност – и држали савезници на „линији” и узди, Министарство спољних послова формирало је у лето 1943. најпре посебну „јеврејску комисију”, која је потом прерасла у одсек за „антијеврејску активност у иностранству”. 

Шеф тог одсека, и „официр за везу” између министра спољних послова Јоахима фон Рибентропа и вође есесоваца Хајнриха Химлера, био је дипломата Хорст Вагнер.

Вагнер је у јануару 1944. предложио одржавање конференције на којој је, уз учешће нацистичких дипломатских представника у иностранству и есесовских саветника за аријевско чишћење (од Јевреја) у окупираним земљама, и злогласни Адолф Ајхман.

Химлер и Рибентроп су се промптно сагласили са његовом иницијативом. Скуп је требало да се одржи у Берлину. Савезничке бомбе су, међутим, већ засипале престоницу рајха, па је одржавање конференције „пресељено” – Химлер није хтео да ризикује животе својих „експерата” – у један скијашки центар.

Све драматичније околности спречиле су, у последњем трену, главног госта: иако је већ био потврдио учешће на скупу, Ајхман је имао преча посла – грозничаво је организовао последње масовне транспорте Јевреја из Мађарске у концентрационе логоре!

Конференција је почела 3. априла (трајала је два дана) и на њој су, поред представника Министарства спољних послова из Берлина, и једног броја есесовских официра, учествовали нацистички дипломатски представници из Данске, Француске, Италије, Хрватске, Шведске, Турске, Швајцарске. Румуније, Словачке, Шпаније и Португалије. Скуп је оцењен као „велики успех” и о њему је лично шеф дипломатије Рибентроп реферисао Хитлеру.

Интересантно је, међутим, да нико од учесника конференције, дипломата, није после рата преузео одговорност или изразио макар осећање кривице. Неки од њих су, заштићени ћутањем, несметано наставили дипломатску каријеру и после рата. Тако је, на пример, отправник послова из амбасаде у Паризу Петер Класе био ангажован у дипломатским мисијама у Лондону и Мадриду. Више година водио је политички архив Министарства спољних послова у Бону. Други су обезбедили уносне саветничке послове у великим фирмама.

Бивши шеф дипломатије Јошка Фишер покушао је 2005, шездесет година после рата, да прекине заверу ћутања људи у фраковима. Формирао је посебно комисију с налогом да се позабави улогом дипломата у злим нацистичким временима. Њен извештај се очекује крајем године.

Да тиме џара у „осиње гнездо”, Фишер је одмах схватио: поводом одлуке да се у име и о трошку министарства не објављују више читуље дипломатама са нацистичким биографијама, министра су, углавном пензионисане дипломате, међу којима је било доста звучних имена, засуле јавно дрвљем и камењем.