Zavera ćutanja o diplomatama i holokaustu

Sva krivica za holokaust i pokušaj „konačnog rešenja” (potpuno istrebljenje) jevrejskog pitanja dosad je, uglavnom, svaljivana na esesovce Hajnriha Himlera i Adolfa Ajhmana. Hamburški „Špigl” otkriva da u ostvarivanju tog zločinačkog poduhvata nisu htele da izostanu ni – diplomate.

Uticajni politički magazin piše o jednoj prećutanoj konferenciji u organizaciji nacističkog Ribentropovog ministarstva spoljnih poslova koja je, gotovo pred kraj rata, kada se uveliko nazirao krah „hiljadugodišnjeg rajha” – u aprilu 1944. godine – pokušala da diplomatskom ofanzivom u inostranstvu „proda” masovno ubijanje Jevreja kao iznuđenu i ispravnu politiku nacista. Pre svega među ondašnjim saveznicima i prijateljima Hitlerove Nemačke, koji su, posle staljingradske katastrofe, pokušavali da se, koliko su smeli i mogli, distanciraju od monstruoznih zločina.

Što je vojna situacija za naciste bivala nepovoljnija, to su nemački saveznici i prijatelji, koji su u početku srčano podržavali politiku „konačnog rešenja” jevrejskog pitanja, i u tome aktivno učestvovali, sve manje bivali spremni da u tome idu do kraja, žalio se „referent za Jevreje” u Ministarstvu spoljnih poslova, diplomata Eberhard fon Taden.

Da bi se, koliko-toliko, stišalo sve snažnije međunarodno ogorčenje zbog masovnih deportacija i ubistava Jevreja – vesti o tome, iako sporo, probijale su se u javnost – i držali saveznici na „liniji” i uzdi, Ministarstvo spoljnih poslova formiralo je u leto 1943. najpre posebnu „jevrejsku komisiju”, koja je potom prerasla u odsek za „antijevrejsku aktivnost u inostranstvu”. 

Šef tog odseka, i „oficir za vezu” između ministra spoljnih poslova Joahima fon Ribentropa i vođe esesovaca Hajnriha Himlera, bio je diplomata Horst Vagner.

Vagner je u januaru 1944. predložio održavanje konferencije na kojoj je, uz učešće nacističkih diplomatskih predstavnika u inostranstvu i esesovskih savetnika za arijevsko čišćenje (od Jevreja) u okupiranim zemljama, i zloglasni Adolf Ajhman.

Himler i Ribentrop su se promptno saglasili sa njegovom inicijativom. Skup je trebalo da se održi u Berlinu. Savezničke bombe su, međutim, već zasipale prestonicu rajha, pa je održavanje konferencije „preseljeno” – Himler nije hteo da rizikuje živote svojih „eksperata” – u jedan skijaški centar.

Sve dramatičnije okolnosti sprečile su, u poslednjem trenu, glavnog gosta: iako je već bio potvrdio učešće na skupu, Ajhman je imao preča posla – grozničavo je organizovao poslednje masovne transporte Jevreja iz Mađarske u koncentracione logore!

Konferencija je počela 3. aprila (trajala je dva dana) i na njoj su, pored predstavnika Ministarstva spoljnih poslova iz Berlina, i jednog broja esesovskih oficira, učestvovali nacistički diplomatski predstavnici iz Danske, Francuske, Italije, Hrvatske, Švedske, Turske, Švajcarske. Rumunije, Slovačke, Španije i Portugalije. Skup je ocenjen kao „veliki uspeh” i o njemu je lično šef diplomatije Ribentrop referisao Hitleru.

Interesantno je, međutim, da niko od učesnika konferencije, diplomata, nije posle rata preuzeo odgovornost ili izrazio makar osećanje krivice. Neki od njih su, zaštićeni ćutanjem, nesmetano nastavili diplomatsku karijeru i posle rata. Tako je, na primer, otpravnik poslova iz ambasade u Parizu Peter Klase bio angažovan u diplomatskim misijama u Londonu i Madridu. Više godina vodio je politički arhiv Ministarstva spoljnih poslova u Bonu. Drugi su obezbedili unosne savetničke poslove u velikim firmama.

Bivši šef diplomatije Joška Fišer pokušao je 2005, šezdeset godina posle rata, da prekine zaveru ćutanja ljudi u frakovima. Formirao je posebno komisiju s nalogom da se pozabavi ulogom diplomata u zlim nacističkim vremenima. Njen izveštaj se očekuje krajem godine.

Da time džara u „osinje gnezdo”, Fišer je odmah shvatio: povodom odluke da se u ime i o trošku ministarstva ne objavljuju više čitulje diplomatama sa nacističkim biografijama, ministra su, uglavnom penzionisane diplomate, među kojima je bilo dosta zvučnih imena, zasule javno drvljem i kamenjem.