Избор је и питање слободе

Концепт амбијенталних инсталација и иницирани дијалог са простором, дуги низ година део је стваралачког процеса сликарке Весне Голубовић. Већ и сами називи претходних пројеката – „Лик”, „Одакле и Куда” или „Слика као мера” – указују на ауторску потребу за сталним пре/испитивањем флуидности нашег постојања. Непатворена суштина те људске и уметничке мисије дисонантна је са културом времена ишараног упадљивим бојама дијаболичне материјалности постглобалног света.

У процесу индивидуације Весне Голубовић свакако је круцијалан њен одлазака у Њујорк 1981. године, одмах по дипломирању на београдској Ликовној академији. Боравећи и стварајући више од две деценије у једној од највећих „уличних галерија” у свету, савлађивала је нове лекције о уметности, слободи и вредностима развијајући у ходу и неопходан имунолошки систем самоодржања. Може се рећи да јој је у том процесу реинтеграције стандардна београдска едукација омогућила да лакше прихвати уметност различитих провинијенција и медијских слобода и сама делујући у области стрит-арта, графита, мурала, уметности, сценског дизајна или ауторског дизајна и цртежа за књиге поезије, а радила је и сценографије за филм.

Тако је сликање на зиду ентеријера и/или екстеријера постао елеменат креативног знака Весне Голубовић, а рад са простором и у простору градивни део стваралачког концепта. Питања персоналног идентитета, урбаних структура града, физичког и менталног простора, свеједно у микро или макро плану, за ову сликарку су сублимисани у зону стваралачке и егзистенцијалне нужности. Зато је и повратак у Београд, у новом миленијуму, представљао, мање више, промену временске зоне, а интензивна уметничка продукција Весне Голубовић могла се пратити на учесталим самосталним изложбама. Може се рећи, у амбивалентном процесу уметничког и личног истраживања суштине слике и бића, вратила се себи и цртању; хришћанство, његова филозофија, духовност и иконографски феномени у фокусу су ове уметничке праксе.

Управо нова инсталација у Галерији Б2, у којој је излагала и 2020, представља идејну и визуелну артикулацију претходних београдских изложби са тенденцијом поједностављивања цртачког ткива. Већ својим насловом „Про-из-вођење знакова” у овој зидно-просторној in situ инсталацији геометризовани цртеж је доминантни знаковни елемент који као музичка каденца у визуелној форми тече описујући својом матисовском ведрином енигматичне регије бојених матрица. Наиме, инсталација је структурисана вертикалним волуминозним стубовима чије су висинске коте условљене висином галеријске таванице. Три обојене зидне површине испуњене геометризованим цртачким знацима који се успињу колонадом картонских ведро обојених стубова (црвена, плава, окер, зелена…) појачавају утисак сценичне ситуације. Део овог геометризованог еха пренет је и на саме наслове радова блиске концентрисаним моментом у природи – „Трава”, „Вода”, „Пут”, „Ваздух”, „Талас”, „Жито”, „Пожар” – асоцирају на софистицирани аскетизам хаику поезије.

Тако је створен тродимензионални пиктурални простор у којем експресија различитих цртачких вредности оживљава опросторену вертикалну форму. У исто време, ова амбијентална хармонија оставља простор за различита учитавања у очекивању могућег догађаја. Да ли је то сакрални или профани простор? Да ли је припрата у којој се очекују бруј црквеног хора или просценијум на којем ће радост дечјих гласова освајати нову животну представу? Свеједно, избор је и питање слободе. У рецепцији сликарске инсталације „Про-из-вођење знакова” племенитим пулсацијама и ритмовима сачувана је сликарска идеја, а у ортографији цртежа простор и време. Весна Голубовић је уметница осебног сензибилитета у чијим је метафоричним визуелним супстанцама кодиран њен стваралачки хабитус.