Како је умрла једна флота

Тог јутра Подгорица је живела у знаку отварања великог „Делта” шопинг мола. У лобију хотела „Црна Гора” многи са лаптоповима на коленима као да се управо лансира „спејс шатл”, испред хотела велика ужурбаност, кратко ошишани мушкарци у тамним оделима, дотеране жене у уским сукњама и скоро све на високим штиклама са обавезном цигаретом пре него што се завале у седишта таксија који су одвозили тај пословни свет у нови „Делта сити”. Нигде у свету нисам видео пословне жене на тако високим штиклама. Осим у Подгорици, а и те су дошле из Београда. Мирис скупих, али тешких женских парфема, помешан са мирисом  југа и кајсијеваче која је воњала из хотелског ресторана. Мирис пословног спектакла.

Сат времена вожње на југ и дочекала ме је ситна кишица у Бару. Да није било домаћина не знам како бих уопште и пронашао зграду Команде морнарице Црне Горе. Јер, зграда је у оквиру стамбеног блока, у приземљу су продавнице, фризерски салон, кафић и тек једна мала стаклена врата, на којима је залепљена налепница са сидром, указује да је ту смештена Команда морнарице која је још остала од оне некадашње Ратне морнарице бивше СФРЈ.

Капетан бојног брода Рајко Булатовић, командант Морнарице Црне Горе, прима ме у свом кабинету. Мој стари познаник и пријатељ, подморничар са великим искуством који је прошао све официрске дужности и командовао скоро свим подморницама које су биле на флотној листи. Висок, витак и аристократских манира, прави подморничар чијег се лика и дела не би постиделе ни подморничке флоте САД и Велике Британије. Био је недавно на неком скупу НАТО-а и упустио се у разговор са једним немачким адмиралом, који је почетком деведесетих командовао немачком фрегатом у поморској блокади територијалних вода СР Југославије.

„Знате, имали смо тада контакт са једном подморницом која је дошла у подводној вожњи из правца југословенских територијалних вода. На сонарима на фрегати смо је прво лоцирали, па смо је онда убрзо изгубили. Нестала је попут духа, морали смо да подигнемо хеликоптер са наше фрегате да је он опет лоцира. Ту смо изгубили око сат времена. Када смо је коначно нашли, била је изашла изван југословенских територијалних вода и била је тачно под углом од 90 степени у односу на нашу фрегату. За подморницу је то најбоља позиција за гађање торпедима и морам да вам признам да се ја као командант немачке фрегате у том часу нисам осећао баш најпријатније. Били смо дебела непомична мета за југословенску подморницу, њен подводни положај у односу на мој брод била је претећа порука, а ја нисам знао који лудак командује том подморницом. Могао је мирно да лансира торпеда, удаљеност је била мала и ја сада вероватно не бих разговарао са вама. Но, са хеликоптера су нам јавили да се подморница полако удаљује у правцу југословенских територијалних вода.”

„Тај луди командант подморнице, господине адмирале, био сам управо ја. Била је то југословенска подморница класе ’Херој’, а тешко сте ме лоцирали јер сам користио термалне разлике у слојевима мора. Наравно, имао сам вас на нишану захваљујући акустици, али били сте ипак изван наших територијалних вода”, одговорио му је Булатовић. 

„И да сам био унутар ваших вода, не бисте ваљда лансирали торпеда”, био је згранут Немац.

„Бих, ја сам професионали подморничар!”

У то име попили су виски. Мој пријатељ Рајко Булатовић. Подморнички гроф.

У луци Бар нема више подморница. Ратна морнарица ЦГ користи део луке да ту смести оно што још од бродова није продато, или изрезано у старо гвожђе.

Две ракетне фрегате РФ-33 „Котор” и РФ-34 „Пула” везане једна уз другу. Истина РФ-34 „Пула” одавно није „Пула”, али од 1992. никако да јој пронађу ново име. Са друге стране гата по две везане ракетне топовњаче, мало даље По-91 и танкер за воду. Делови палуба и оплате црвене се од рђе, боја отпада. На једној фрегати недостаје једно сидро, испало и нису могли да га нађу. Нигде морнара на палубама, кухиње на бродовима не раде, пола просторија је закључано. Као да су то уклети бродови из неких давних времена, када је Југославија имала више од 100 ратних бродова и на Јадрану била моћнија од Италије. Остало је само неколико бродова и понеко од људи.

На РФ-34 дочекује ме командант, Хрват, његов заменик Македонац, а помоћник Мађар. Остали су верни својој првој заклетви. Сви без станова и са неизвесном перспективом.

Сипи кишица између бродова попут измаглице, море мирно као уље, понеки галеб тужно кликћући надлети остатке умрле флоте.

Бродови су као људи, рађају се и бивају крштени уз шампањац, живе и понеки постане и славан. И умиру као људи. Достојанствено, или тужно.

Иза мене остала је барска лука са бродовима у мраку. У Подгорици светлео је „Делта сити” попут Лас Вегаса. На аеродрому, звекет високих штикли.Два времена, два света.