Консензус или илузија две државе

Хамас је активирао палестинско питање. Председник Џозеф Бајден морао је Америку да врати на Блиски исток и сада би, после окончања рата у Гази, да активира сценарио решења по принципу две државе, Израела и Палестине.

Да ли је, 75 година од резолуције УН о подели Палестине и успостављања арапске и јеврејске државе, напада арапских армија на Јевреје и настанка Државе Израел, још одржива идеја формулисана споразумом из Осла 1993, за који су тадашњи палестински вођа Јасер Арафат и премијер и шеф дипломатије Израела, Јицак Рабин и Шимон Перес, наредне године добили Нобелову награду за мир?

Може ли „једини католички Јеврејин”, како зову Бајдена, да оствари продор у време кад су мировни преговори замрзнути пуну деценију, кад јеврејски колонизатори планирају анексију окупиране Западне обале и појачавају насиље против Палестинаца, а појас Газе држе под блокадом и у временима када нема рата?

„САД су посвећене решењу две државе”, написао је ових дана саветник за националну безбедност Џејк Саливан. Уверена да после деценија ратова, окупације, тероризма, репресије и устанака конфликт не може да буде решен оружјем, а страхујући од проширења сукоба по региону, и Европска унија поново је почела да истражује начине како да реализује своју стару подршку идеји две државе које у миру живе једна поред друге.

Бајдену је дуга политичка каријера омогућила да седам пута путује у Израел као сенатор, три пута као потпредседник и два пута као председник и да упозна све израелске премијере од времена Голде Меир. Да ли је тиме и својом „непоколебљивом подршком” Израелу током рата у Гази стекао довољан кредит да утиче на премијера Бенјамина Нетанјахуа, који је сваком новом изборном победом пут ка дводржавном решењу преграђивао новим рампама?

Израелски премијер само је једном, 2009, поменуо решење по којем би демилитаризована палестинска држава признала Израел. Од тада се држи идеје да Палестинци треба да имају „мање од државе”, да Јерусалим мора да остане уједињен под израелским суверенитетом и да јеврејска насеља на Западној обали треба да постану део Израела.

Упркос свој солидарности, Бајден има замерке за Нетанјахуову политику коју спроводи уз помоћ религиозних циониста, радикалних националиста и јеврејских ултраортодоксних супремациониста. Председника, који је Израелца већ критиковао због покушаја ограничавања моћи судства, чекају избори, а демократе су све мање склоне једностраном попуштању Нетанјахуовој палестинској политици.

Признавање палестинских права више није политичко самоубиство у Америци. Бајден би да буде миротворац, а да ли је у стању да реализује идеју две државе западно од реке Јордан друго је питање. Имао би подршку западних савезника, Русије и Кине. Многе арапске државе одбијале су да нормализују односе с Израелом пре формирања палестинске државе, али такав приступ озбиљно је начет у време администрације Доналда Трампа и његових Аврамових споразума, који су знатно маргинализовали палестинско питање. Његов „Посао века”, радикални отклон од традиционалне америчке дипломатије, Палестинци су глатко одбацили чим су схватили да штити само права Израела, политику апартхејда и јеврејских насељеника, а потпуно игнорише палестинску амбицију за аутономном државом.

Американци су тада престали да буду кредибилан посредник у конфликту, а Бајден би то да поправи. Неопходан му је – Нетанјаху.

Да би била створена држава, Западна обала мора да се ослободи окупације. Три деценије од споразума из Осла јеврејска насеља готово потпуно онемогућавају формирање палестинске државе, а анексија Јерусалима као вечне и недељиве престонице Израела блокира идеју да источни део буде главни град независне Палестине. Нетанјаху убрзава јеврејску колонизацију, која готово свакодневно смањује палестинску територију. Тиме исцртава сасвим нове границе игноришући резолуције УН које говоре да границе треба да следе линије пре рата 1967.

Критичари са израелске деснице желе да Израел анектира највећи део Западне обале, али губе из вида међународну реакцију на један такав унилатерални корак. На левици постоје они који би да Израел изгуби своју јеврејску целовитост и постане двонационална израелско-палестинска држава – што би било равно националном самоубиству. Многима је јеврејски карактер државе важнији од демократског.

Последња иницијатива на тему две државе забележена је 2013/14. уз посредовање Вашингтона, али без успеха. Данас опасно велики број Израелаца и Палестинаца закључује да формула две државе није решење и да понашање израелских десничарских власти укида сваку перспективу независне Палестине. Нетанјаху је марта 2015. јасно дао до знања да палестинске државе неће бити док је он на власти. Уз очекивани даљи заокрет Израела удесно после рата у Гази, палестински хоризонти делују још замраченије.

Бајден не дели то мишљење. Упркос сложеној географији и демографији, удаљеним перспективама мира, сматра да је територијално питање још решиво и да само САД имају капацитет да на рушевинама подигну мир. Израел конфликт не може да реши без америчке подршке, а питање је колико ће далеко шеф Беле куће бити спреман да иде у притисцима да заклети противник палестинске државе попусти. У супротном, реално ризикује да се придружи колекцији америчких председника чији су мировни планови и иницијативе током деценија покопани у песку Блиског истока.