У читавом космосу најбржа је – мисао

Нови двоброј часописа „Српска мисао” тематски је посвећен Николи Тесли. У години овог великана сећамо се његових речи: „Смрт не постоји, а самим тим сазнањем страх од ње нестаје. И запамтите: ниједан човек који је постојао није умро. Претворили су се у светлост и као такви и даље постоје.”

Уредница Душица Милановић наводи ове Теслине лековите речи и закључује да је ово време негативних јунака, насиља, оружја, медијских ратова који погубно утичу на људски мозак: „Излаз није у вештачкој интелигенцији, у вештачкој храни нити у било чему вештачком. Излаз је у доброти, лепоти, самилости, поштењу, поштовању, нади.”

Бранислав Станковић подсећа да се ове године навршава осамдесет година од упокојења Николе Тесле, што ће бити обележено у целом свету на разне начине, и у подужем есеју из више углова сагледава живот и рад нашег великана по ко зна који пут, експлиците, доказујући да је Тесла Србин. И Бојан Јовановић наставља да дешифрује Теслине мисли. Бол понижених, светски и космички, како га Никола крсти, последица је страдања, али и позив на одговор.

Овој двојици аутора прикључује се и Милоје М. Ракочевић који пише о Теслином холистичком разумевању природе, да је „нужно укључити идеје о универзалном коду природе, чији су аспекти генетски код, хемијски код и природни говорни језик...”

У тексту „Илузија наднационалног босанства” професор др Дарко Танасковић пише да „паралелно са наговештајима дезинтеграције југословенске федерације и потребом да у условима њеног нестанка сваки народ изнађе оптималан државотворни модел свога организовања, Срби и Муслимани су каснили за осталима, јер им је, из више разлога, југословенски оквир одговарао”. Мило Ломпар, пишући о феномену шаховске игре, пита се, није ли кључ судбине вечито другог – поетско спасење. Бити у свету је закон света; бити иза победника је поетски закон. Прозаични људи не виде никакву лепоту у томе: неозрачени поезијом, они хрле победи која треба да сакрије сву јал њиховог живота. Марко Крстић у тексту „Фармагедон” бави се пркосом, и пита се, да ли пркос у Срба може да буде конструктиван по Србе.

„Mоже ли неко да не види куд ово иде”, пише и пита Слободан Рељић. Либерална демократија је стигла до концентрационог логора. Сад већ дигиталног. Свуда око нас налазе се камере. Сами сте предали контролу над својим кретањем, из минута у минут, паметном телефону, све што знате написали сте и предали „Гуглу”, каже аутор.

„Светлану су надвладале емоције и рекла је Штефици: Мени је тешко што сам Стаљиново дете... – А Штефица ју је с осмехом тешила: Сви смо ми Стаљинова деца.” Овај цитат из текста Алексе Ђиласа је довољан да заголица читаоца и осети историју из прве руке.

Постоји време када се сади и време када се чупа посађено. Време када се ћути и време када се говори. Време рата и време мира. Све има своје време. Време је да цео свет сазна генијалност Николе Тесле, пише Горан Перчевић у тексту „Моментум”, како му је и наслов истоимене књиге.

„Дабогда био новинар у занимљива времена”, пише Јована Гргуревић у надахнутом тексту, а Петар Зец кроз Андрићево дело „Аникина времена” анализира овековечење зла на овим просторима. У ранијим епохама лако је било владајућој елити да буде бескомпромисна јер у ери пре нуклеарне бомбе као претње, ризик је био прихватљив. Данас је улог сам опстанак цивилизације, људског рода, упозорава писац и политиколог Данијел Милутиновић.

Креативна надмоћ фантастике у сликарству ЖЕЉКА ЂУРОВИЋА је сликарски лајтмотив овог двоброја „Српске мисли“.