Сви пророци деле судбину Касандре из Троје

Нова збирка приповедака „Нора и Змија” Владана Матијевића, у издању „Лагуне”, подељена је у пет циклуса, повезаних смисловима неуочљивим у први мах. То су исповести јунака маргиналаца, сказови у којима се огледа изопачена логика, апсурдан систем вредности утемељен на потрошачкој идеологији.

Пример за то је кратка прича „Доживљај”: „На извору реке налази се бели град саграђен од костију утопљеника, у њему живе само виле. Модри бикови дугачких црних рогова непомично су лежали у води, повремено би неки само померио главу. Предео је био негостољубив, оглашавала се совуљага. Ноге су ми се одсекле од страха, нисам био у стању да се покренем. Вила, која личи на Џулију Робертс, сакрила ме је од својих другарица и уским богазама одвела на сигурну удаљеност. Увела ме је у пријатан стан, пустила техно. Рекла ми је да се опустим и уживам, нисам морао да пазим. Из реке је изашао модри бик, са себе отресао воду и почео да риче. Земља се тресла.”

Ликови ових приповести становници су разглобљене средине, појединац упија из околине тачно оно што и сам собом носи – неморал, разврат, насиље. Љубав се премеће у мржњу, нормалност у болест. Женски ликови понашају се као хулигани, једна од њих је и Нора, из приче по којој је названа књига. Мушкарци су склони сваком безакоњу, а такав је и јунак звани Змија, који од љубави са Нором добија само тортуру и постаје насилник и убица.

Приче испричане у првом лицу имају необичан ток мисли и гротескна запажања. Нешто што се тиче свакодневице током приповести поприма размере пророштва и мита, обично постаје надреално и фантастично. Почеци једног циклуса прича смештени су у далеку прошлост, да би њихов крај био у нашем времену.

Таман кад читалац помисли да ове приче може да смести у оквире Вашег интересовања за црни филмски талас или духовити одговор на класике стварносне прозе, направите бурлескни заокрет ка сатири и доведете у везу наизглед неповезане ствари, као у неком новом, а „уврнутом” суматраизму. Шта у овој прози надомешћује одсуство логике и „вишег смисла”? Зашто логика, реализам, узрочно-последични ток приче више нису довољни у прози?

Мислим да то што сте набројали одавно није више довољно, такво какво је било, јер свет је постао другачији, језик је постао другачији, наша схватања и интересовања су постала другачија. Виши смисао који смо познавали је девалвирао и пред укидањем је. Свет прозе више никад неће бити какав је био, као што се неће вратити ни наш пређашњи свет. Зато већина писаца, па и ја у некој мери, трудимо се да забележимо понешто о нашем времену и о човеку у њему. Одувек сам сматрао да садржај приче не мора директно говорити о савременом добу, али да њега мора да се тиче.

Ова књига приповедака не јавља се случајно после вашег награђиваног романа „Пакрац”, уроњеног у атмосферу друштва које кроз поремећени мир памти своје ратове. Да ли је питање свих питања које постављате у ствари питање многоликог зла?

Књига прича „Нора и Змија” нема превише сличности са романом „Пакрац”, барем сам ја желео да избегнем сличности. Заједничко им је то што су оба дела састављена из мноштва фрагмената, међутим зато што су они у роману дужи и чврсто повезани, то се теже примећује. Тачно је и да у неким од ових прича обрађујем тему зла – нажалост та тема никако да изгуби на актуелности – али сада је обрађујем на другачији начин, шири, универзалнији.

Мотив песника пророка у Вашој новој прози је детронизован и гротескан. Имате ли нешто да додате на ону добру стару да пророка никада не прихватају у његовој земљи?

Сви пророци деле судбину Касандре из Троје. Првенствено зато што људи не желе пророку да верују, обично зато што им се не исплати да му верују. Али то не значи да би они требало да заћуте. Напротив. Поготово они који своја пророчанства изражавају преко поезије. За утеху нека им буде то што данас нико не верује ни метеорологу, ако он прогнозира лоше време.

Да ли се лако, и „миц по миц”, од духовитих прича из предграђа, с почетка, лагано стиже до мотива из античких трагедија и Апокалипсе на крају? Да ли су антички митови никада живљи и здравији у нашем суседству и животу, као у тамном вилајету?

Ја сам од прича из предграђа до античких трагедија стигао лако и лагано. Практично неосетно. Јер када сам почео да пишем ову књигу прича, планирао сам да напишем књигу о животу у приградском насељу и наједном сам приметио да сам стигао до Апокалипсе. Ова књига је, слободно могу рећи, непланирано постала много захтевнија и озбиљнија од оне започете.

Шта Вас је подстакло на то да у овим причама правите велике временске скокове, од античког многобожачког доба до, већ у следећем пасусу, фабричких штрајкова и извештавања медија?

Инсистирао сам на томе да покажем како се човек у својој суштини не мења. Он је желео топлоту, храну, љубав и у пећини и у античко доба, жели то и данас, мења се само његово окружење. Техника, мода и сличне којештарије. Зато радњу неких прича, самим тим и њихове јунаке, пребацујем из античког доба у данашње. Сматрам да је сличност између живота јунака из античких митова и живота данашњег човека велика. Да ли се води рат због лепе Јелене или због нафте, свеједно је, рат је свакако разоран и страшан. Опет, и данашњи свет је пун блесавих и занесених идеалиста који за опште добро или за лепоту уметности хрле у властиту пропаст.

Од доба предратне хајдучије лако се стиже до испијања кафа у београдском кругу двојке, као у причи „Нора и Змија”?

Да, у срцу и души јунака се ништа не мења, иако на Сурчински аеродром слећу авиони и на билбордима се рекламирају туристичке дестинације. Драму коју је преживео мој јунак пре Великог рата, као одметник од закона у брдима по Драгачеву, лако је могао преживети и неко данас, зато сам крај приче пребацио у данашње време. Мислим да је и са таквим крајем у причи све јасно и да у њој све функционише. Тај поступак сам примењивао и у причама из четвртог циклуса, и сигуран сам да ће сваком читаоцу све бити јасно. Иначе, да кажем да се моја књига састоји из пет циклуса. Четири циклуса су доста слична, а пети циклус се разликује по томе што садржи прегршт фантастичних мотива.

Читав свет је подивљао, наслов је и лајтмотив једне од прича. Да ли сте били инспирисани неким свакодневним вестима?

Читава књига је инспирисана савременим светом и казивањима људи, практично нашом свакодневицом. Она се некоме свиђа, неко сматра да је подивљала, извитоперена, изопачена... Писац је њен профитер.