Новакова нова епизода српског ината

После тријумфа на Мастерсу у Паризу чини се да не постоји та бол и тај здравствени проблем који Новака Ђоковића може да спречи у ономе што је наумио, а то је увек, искључиво пут ка титули.

По сет су му узели Талон Грикспор, Холгер Руне и Андреј Рубљов, али и у тим тренуцима вероватно се нико није усудио да помисли да ће српски ас изгубити неки од тих мечева.

Иако је у тим тренуцима био километрима далеко од свог најбољег тениса, зној на лицу, тешко дисање, све је указивало на то да се мучи, али упркос све стиснута песница и онај познат урлик проламао се Паризом

Град у којем Новак обара сам своје рекорде. Дошао је до седме титуле у француској престоници, а укупно 97. у каријери и док је некима то знак да се та блистава каријера ближи крају Новаку је знак да мора да настави, јер га само још 12 титула дели од тога да престигне Џимија Конорса и постане тенисер са највише трофеја у историји белог спорта.

„Идем на све могуће рекорде, на све што могу да оборим. Никада нисам имао проблем да то кажем и зато ме можда људи и не воле. Нисам се претварао као неки, да кажем да ми није циљ, па онда да се понашам другачије…Увек сам се трудио да будем у складу са оним шта верујем“, поручио је Новак јасно и гласно у Паризу.

Био је то делом и одговор на честе изјаве Рафаела Надала који говорећи о повредама увек себи оставља простора за пораз. Осим тога, прослављени Шпанац недавно је рекао како би Новак био фрустриран да није оборио рекорд по броју Гренд слемова док он наводно није такав.

Свестан је српски ас да су Надалове жеље за рекордима можда и израженије него његове, међутим док је Рафа горео у превеликој жељи, Новак је ћутео, трпео и радио.

Ћутао док су га блатили у Аустралији и Америци, трпео док су му бранили да игра јер није вакцинисан (Аустралијан опен, УС Опен, Индијан Велс, Мајами, Синсинати) и што је најбитније све то време радио на себи, свом тенису, менталног снази, јер је врло добро знао да ће се вратити.

А када се вратио, најпре је селектирао где ће играти, пажљиво је одабрао само велике турнире и на њих стигао са једним јединим циљем – да их освоји!

Играо је на 11 турнира и освојио је трофеј на шест од тога три Гренд слема.

Трофеји су били слађи још више тамо где нису жељени, један од њих је и у Паризу. Публика током турнира није била најпристојнија према Новаку, али он им је дао епитет „специјалне“ и трудио се да се не обазире на њих до краја турнира.

На трибинама је имао своју подршку са којом је славио сваку победу као да су му најближи чланови породице, што је својствено само њему јер ниједан други тенисер нема толико присан однос са својим навијачима, преноси Спутњик.

За српске навијаче увек је имао поруку на камери доказујући да колико год био далеко он зна одакле му стиже највише енергије, подршке и љубави.

У 37. години живота када би се неки заситили, Новак показује никад већу глад. Док би природно било изговорити да српски ас неће моћи да игра још дуго година, после оваквог тријумфа у Паризу ризично би било тако нешто изговорити јер би Новак могао да се увреди.

„Не знам више у којој сам фази каријере“, рекао је Новак који је очигледно увидео још једном да може да игра колико год му срце буде желело.

У Паризу га је мучио стомачни вирус, „ми обични људи“ би са тим вирусом вероватно тешко устали из кревета, али неко са тим вирусом, али и много других проблема што је показао током година може не само да игра тенис, већ да осваја титуле.

Нека се спреми Торино!