Амбасадор српске културе у хиспанском свету

Знаменити шпански песник и велики пријатељ наше земље Антонио Порпета (1936‒2023) преминуо је у Мадриду, у својој осамдесет осмој години.

Дон Антонио је рођен у граду Елди, у провинцији Аликанте, на југу Шпаније. Родни град је још за песниковог живота назвао један трг његовим именом.

После боемске младости посветио се студијама и дипломирао право, а на Универзитету Комплутенсе у Мадриду докторирао на наукама о информацији. Био је дописни члан Северноамеричке академије са седиштем у Њујорку, као и Академије шпанског језика Гватемале. Добитник је значајних награда и признања, као што су награда Фастернат шпанске краљевске академије и две велике награде града Валенсије за целокупно књижевно дело. Посебно је био поносан на Златни кључ града Смедерева који му је уручен у јесен 1999. године. Новчани износ награде поклонио је у хуманитарне сврхе.

Јавно је осудио бомбардовање Србије и храбро се борио да истина о оклеветаној Србији буде позната, не само у његовој родној Шпанији већ и у бројним земљама у којима је боравио. У својој аутобиографији „Успомене једног лутајућег песника” (2008) једно велико поглавље посветио је нашој земљи. Био је чест гост наших писаца, учесник бројних књижевних манифестација у многим српским градовима, где је дочекиван са одушевљењем као пријатељ и песник. Његова сунчана поезија, блиска Лоркиној по музикалности, доживела је леп успех код наших читалаца захваљујући и врсним преводиоцима какви су Радоје Татић и Силвија Монрос Стојаковић.

Дон Антонио, човек са ретким даром за пријатељство, изузетно образован и необично духовит, увек насмејан и предусретљив, имао је многобројне пријатеље не само међу књижевницима. Споменућу само двојицу песника који су највише учинили за његову популарност у Србији ‒ Мома Димић и Горан Ђорђевић.

Дон Антонио је био и врстан предавач. Био је гост преко 150 универзитета и културних центара у 30 земаља на свих пет континената. У нашој земљи остали су посебно упамћени његови бриљантни вишедневни семинари посвећени поезији на Филолошком факултету у Београду и Институту Сервантес. Не мање значајне су његове књижевне вечери у српским градовима, који као да су се такмичили ко ће га боље дочекати. Ипак ми се чини да су му Смедерево и Ваљево били најдражи.

Може се слободно рећи да је Антонио Порпета био амбасадор српске културе у хиспанском свету. Његово познавање српске културе и историје је одиста задивљујуће. Примера ради наведимо само његов опис Манасије и владавине деспота Стефана. Лепота стила и савесност научника чине га драгоценим и поузданим сведоком нашег времена.

Дон Антонио је врло много учинио да се велика шпанска књижевност врати Европи и свету после читаве две деценије потпуне културне изолације. За то време књижевност хиспанске Америке доживела је процват и заслужен успех, али се готово заборавило да је Шпанија матична земља великог светског језика на коме је писао Сервантес.

Својом неуморном предавачком активношћу, а и репутацијом прослављеног песника чије су књиге преведене на десет језика (немачки, енглески, италијански, француски, руски, српски, румунски, арапски, португалски и каталонски), Дон Антонио је показао како писац не сме бити равнодушан када је нанета неправда његовоj отаџбини.