Чепови за уши – од воска до силикона

Заштитна одела, обућа и шлемови неопходни су на многим радним местима. Међутим, постоји ситница коју мало ко примећује – чепови за уши. Са све већим порастом нивоа свакодневне буке и других штетних утицаја средине, као што су прашина или влага, расте и потреба за употребом овог корисног изума. Честа изложеност буци већој од 80 децибела може да изазове трајна оштећења слуха, па су због тога чепови за уши неопходни људима који раде на аеродромима, за машинама које производе велику буку, ловцима и војницима, али и многим професионалним музичарима који су на концертима изложени снажном озвучењу.

Многи древни народи правили су поклопце за ушне шкољке од глине, памука или пчелињег воска, којима су умањивали буку и штитили уши од воде и јаког ветра, али се не зна ко је заслужан за ово значајно откриће, неопходно за заштиту слуха. Прво сведочанство о чеповима за уши забележено је у Хомеровој „Одисеји”, када је грчки јунак Одисеј посади свог брода залио уши воском, како заносна песма морских сирена не би одвела морнаре у пропаст.

Вековима су се људи сами сналазили како да сачувају слух од буке и уши од прљавштине и инфекција. Средином двадесетог века чепови за уши могли су се пронаћи и у обичним продавницама, а њихова популарност нагло је порасла 1961. године, када се Одри Хепберн у филму „Доручак код Тифанија” појавила са плавом маском за спавање на лицу и чеповима за уши са плавим ресама. Свака дама која је пратила модне трендове и чезнула за тим да се добро наспава пожелела је да има исте такве „украсе” за уши.

Док су их неки сматрали модним детаљем, други су се озбиљно позабавили њиховом основном наменом – заштитом. Реј и Сесилија Бенер купили су 1962. године „Мекеон производе”, фабрику која је правила глинене чепове за уши, и усавршили стари производ, направивши прве чепове од чистог силикона, који су могли да се прилагођавају облику уха. Нови изум био је намењен пливачима, како би се заштитили од влаге која је изазивала честе инфекције. Међутим, производ је убрзо ушао у ширу употребу, јер су многи приметили да су нови чепови мекани, пријатни за ношење и представљају одличну заштиту од буке.

Десет година касније, Рос Гарднер се досетио да је сунђер згоднији за обликовање и ношење и јефтинији од силикона, па је направио прве чепове за уши за једнократну употребу од полиуретана. Чепови направљени по његовој идеји смањују буку за око 25 децибела и могу се купити у апотекама.

Основни модел није се много мењао током деценија. Са усавршавањем материјала чепови за уши су једино постали удобнији и боље прилагођени облику уха. Тако данас постоје чепови од такозване меморијске пене, који се после стављања шире у ушном каналу и потпуно га затварају. Нееластичне чепове који се обликују у куглицу и такозване тврде чепове, најчешће моделиране према облику уха, највише користе музичари.