Апел да образовање буде приоритет друштва

Данас се обележава Дан просветних радника у Србији. Празник у школском календару, али у учионицама није ‒ докле год учитељи, наставници, професори уместо да буду цењени и уважавани вапе да им се врате углед и достојанство. Поготово данас, али не и само о важним датумима, прилика је да се чује глас и истакне значај просветног еснафа, да се укаже поштовање професији која је деградирана толико да се и ђаци питају „ако је знање моћ, зашто су наставници немоћни”. Практичари из учионица константно истичу лош материјални положај и урушен статус просветних радника, директори школа не могу да обезбеде стручан кадар у настави, а универзитети углавном не могу да упишу ни близу планираног броја студената на наставничке смерове... И то су плодови реформских подухвата минулих година и деценија који се убирају у актуелној свакодневици савремене српске просвете. А она је испуњена апелима да образовање на свим нивоима и суштински, не само формално и декларативно, буде приоритет друштва у коме живимо.

‒ Морамо да схватимо да васпитно-образовни систем није изолован од друштва, није намењен само деци, то је целоживотни процес. Млади одлично виде шта се дешава, да је дошло до тога да просветни радник постаје просветни јадник. А сад треба да постане просветни ратник, да се бори за свој углед како би повратио достојанство. За то му је потребно савезништво, а прво га немамо између породице и школе, ни између локалне заједнице и образовног система. Морамо и себе да позовемо на одговорност, јер можда нису сви који раде у образовном систему за тај посао. Наши најуспешнији студенти не раде посао за који су се школовали, а у образовању треба да буду запослени најбољи ‒ сматра доц. др Ненад Стевановић, са Факултета педагошких наука у Јагодини.

Уверен је да не можемо опстати као друштво ако наставник није угледан члан тог друштва, што је и рекао на стручном скупу „Како до професије која образује све остале професије”, уприличеном недавно на Сајму образовања. О мукама које тиште просвету и потенцијалним решењима проблема, на овој трибини говорили су представници практичара из учионица, директора школа, факултета... Скуп је организовала Унија синдиката просветних радника Србије.

Као илустративни пример из праксе наведено је да се наставник у школи повлачи пред претњом родитеља ученика који има већу друштвену, економску, политичку моћ, као и да тај наставник, будући да углавном нема подршку директора, престаје да се труди и само формално испуњава планом и програмом предвиђену норму. То се у просветним круговима зове бели штрајк – пуко одрађивање посла.

‒ Бели штрајк нажалост постоји, морамо да мотивишемо људе да не отаљавају свој посао ‒ потврдио је Дејан Недић, председник Друштва директора школа Србије.

По његовом мишљењу, један од разлога за то што је опало интересовање младих за наставничку професију, јесте и то што је више од деценије ситуација таква да технолошки вишкови имају предност над амбициозним младим људима, тек свршеним дипломцима наставничких факултета. Говорећи о дефицитарном кадру у школама, истакао је да највише недостаје наставника математике, па осим пензионисаних професора овог предмета часове математике држе и они који нису завршили Математички факултет. Подаци ресорног министарства сведоче да је у основним и средњим школама ангажовано више од 2.000 нестручних наставника, што је дупло више него пре пет година. Док опада квалитет наставног кадра у Србији, зато што се услед недостатка квалификованих наставника на њихова места у основним и средњим школама запошљавају људи који немају одговарајућу стручну спрему, факултети који образују будуће наставнике не могу да попуне уписне квоте на овим смеровима.

Пре годину дана осам декана факултета Универзитета у Београду који школују наставнике (Математичког, Хемијског, Биолошког, Географског, Физичког, Филозофског, Филолошког и Факултета за физичку хемију) заједно су анализирали у чему је проблем, зашто је све мање интересовање студената, како да се опорави школство и врати поверење у наставнички позив. Врло брзо закључили су да није највећи проблем у студијским програмима, већ у томе што студенти који желе да студирају, на пример, енглески језик, историју или природне науке, не желе да када заврше факултете да предају у школи.

‒ Два проблема су кључна. Прво плате ‒ наравно да није све у новцу али се по томе види статус и третман наставника, како држава вреднује професију. Примања у образовању требало би да буду минимум 30 до 50 одсто виша од просечног личног дохотка у Србији да би та професија била цењена и да би млади желели да буду наставници. Друго, што је можда и већи проблем од материјалног статуса, јесте законска регулатива и положај наставника у учионици. Jавно мњење бруји о томе да наставници више немају главну улогу у учионици. Ако сваки ђак и родитељ могу да замере наставнику на свему и да га киње, онда је он априори у лошој позицији и није у стању да се носи са озбиљним задатком који му друштво даје ‒ објаснила је проф. др Ива Драшкић Вићановић, декан Филолошког факултета УБ.

Ресорна министарка честитала празник

Министарка просвете проф. др Славица Ђукић Дејановић честитала је запосленима у образовању Дан просветних радника. Најавила је да ће данас бити расписан јавни позив за доделу повеља које носе име Доситеја Обрадовића, као признања појединцима и установама који су у току 2023. године постигли изузетне резултате у области просвете. Наградни конкурс биће отворен до 31. децембра, а повеље најуспешнијима биће свечано уручене у оквиру Доситејевих дана у априлу 2024. године.