Тајкунско доба

Приликом отварања свог новог тржног центра у Подгорици Мирослав Мишковић се обратио политичким лидерима региона са поруком „да створе јединствен економски простор” и да престану са старом праксом „кочења инвеститора”. Отварање региона не само да даје шансу народу да живи боље, а државама да се што пре укључе у европске интеграције, како истиче Мишковић, него наговештава крај доба тајкуна и прелазак на чисти облик (нео)либералне економије. Уједно је то и крај персоналнe унијe политичке елите и тајкуна.

За нашу причу о тајкунима најпре треба рећи да се друштвени актери ретко одлучују на ангажман у пословима који су бадава (lat. gratuitus, gratis). Реч „бадава” има два значења: (1) све што је непрофитабилно, неуносно, што не стаје ништа, што је, напросто, бадава и (2) оно што је неминовно, произвољно, апсурдно и бесмислено. Тајкунима је успело да за себе приграбе све што је било бадава у првом значењу, а осталим грађанима је остало све што представља бадава у другом значењу. Стапањем ова два значења друштво је ушло у период легитимног сиромаштва, а то значи сиромаштвo се доживљава као „природни свет” и узима „здраво за готово”.

Тајкуни су привилегована друштвена скупина регрутована уз помоћ политичке елите – најпре из њених редова, а потом и из редова криминалаца и мафије – с мисијом да постане конститутивни елемент нове привредне елите. Формирана је у условима ограничених тржишних могућности, илегалне конкуренције и изразите корупције. Аномично (ванзакона) друштво тог периода не само да није било у стању да изопшти тајкуне као изопачену друштвену скупину, већ је своју судбину предодредило њиховом богаћењу. Тајкунско доба заправо је процес патолошке индивидуализације социјалне неједнакости: тајкуни преко ноћи постају екстремно богати, а грађани тотално сиромашни.

Гледано из персоналног угла, тајкуни су релативно изолована друштвена скупина коју чине особе чије су ознаке идентитета – лик, домицилност, биографија, партијска припадност, националност, вероисповест – замењене једном једином ознаком: узурпатор економске моћи, недодирљив за медије, полицију и правосуђе.

О тајкунима јавност зна мање него што зна о некој приватној особи која уопште не учествује у јавном животу. Тајкун је скривена јавна личност, особа која унутар дистинкције приватно/јавно уграђује тајкунски друштвени поредак, сличан малограђанском друштвеном поретку, који се заснива на рођачким, комшиjским и земљачким везама, али и на поверењу заснованом на партијској, верској и националној припадности. Као друштвена конструкција настала у рату и за време санкција, тајкунски поредак је био једини поредак – иако идеалан за криминал и корупцију – који је ефикасно функционисао. Поредак криминала и корупције разорио је друштво изнутра и потпуно га осиромашио споља.

Као привредник, тајкун се не доживљава као скромна, штедљива, истрајна и послу одана особа, него као личност са ознаком властите криминогености. Стечену позицију и моћ тајкуни бране једном врстом герилског политичког става. Реч је о друштвеној скупини којој мањка дужно признање других. Учтивост у међуљудским односима, чији недостатак уништава и најмоћније људе, тајкуни купују пружањем услуга државним и партијским структурама, али никад у такмичарском окружењу него увек тајно – „да лева не зна шта ради десна”. Учинци њихових услуга само су корумпирани чиновници.

Тајкуни су малеволентне (зловољне) особе, а не национални хероји. Као привредник, тајкун не може постати херој јер му недостаје признање. Само особа с великим признањем може бити херој међу привредницима. Све су модерне установе дело признатих појединаца или група сачињених од таквих предводникâ. Признање се не стиче у трци за себичним материјалним интересима.

Гледано из културолошког угла, тајкунски поглед на свет је пун предрасуда, а њихов стил живота традиционалан, тако да немају ништа заједничко са културом и вредностима које преферирају друге друштвене групе. Тајкунски поредак мора кратко да траје стога што није у стању да повеже материјалну моћ (профит) са симболичком моћи (доминација), богатство са знањем.

Тајкунски поредак је идеалан типски модел корупцијског друштва.

социолог, професор на Педагошком факултету у Сомбору