Зашто лете амерички амбасадори

На прсте се могу избројати амерички амбасадори избачени из земље службовања. Недавно је, међутим, историја дипломатије светске суперсиле знатно обогаћена: два амбасадора у истом дану морала су да пакују кофере на брзину и да хитно лете из Јужне у Северну
Америку. Ураган је кренуо из Боливије…најсиромашније земље латиноамеричког континента. Филипа Голдберга прозвао је лично председник Ево Моралес, и то док је био на разговору са боливијским министром спољних послова. Истог једанаестог септембра одлуци да највишег америчког дипломату пошаље на пут у једном правцу придружио се „солидарности ради” Моралесов пријатељ и покровитељ венецуелански председник Уго Чавес. Па је и Патрика Дадија стрефила судбина „персоне нон грата” иако се некима чинило да је у деценијској историји жестоких увреда између Каракаса и Вашингтона дошло до значајног затишја.

Са Косова у Ла Паз

Голдберг је као нови амерички амбасадор у Боливију дошао у октобру 2006. –право са Косова. У Приштини је као шеф америчке мисије службовао од 2004. а претходно је прикупио знање о Балкану као специјални саветник Ричарда Холбрука у Босни. Боливијској јавности нису промакле паралеле са Балканом, па су медији често истицали како Голдберг подстиче „косовизацију Боливије”. У овој земљи богатих налазишта природног гаса руда и минерала, најбогатије провинције хтеле би да стекну своју независност, а случај је хтео да на челу тог аутономашког покрета буде Боливијац, хрватско-црногорског порекла, млађани тајкун Бранко Маринковић(о портрету овог опозиционог политичара, кога оптужују да регрутује плаћену војску са Балкана, „Политика” је већ опширније писала). Моралес је Голдберга кривио да подржава (финансијски и оружано) сепаратисте и да кује заверу против државе, а да Америка чак смера атентат на легално изабраног председника, првог у историји из редова староседелаца.

Први човек америчке амбасаде у Ла Пазу нарочито се замерио народу када је објавио да је некадашњи председник Санчес Лозада добио политички азил у САД. Њега иначе тражи боливијско правосуђе, како би одговарао за злочине над сопственим народом. Оптужују га чак за геноцид, јер је у немирима у време његове владавине брутално убијено стотинак демонстраната.

Но, за вашингтонски дипломатски магазин Голдберг је испричао да је од самог почетка у Ла Пазу посао за њега био „тежак и ризичан”, па је прво питање на конференцији за штампу после предаје акредитива било:„Да ли заиста учествујете у ковању завере за ликвидацију Ева Моралеса?

Краткотрајну службу у Боливији није склон да пореди са Косовом, мада му власти у Ла Пазу нису опростиле косовске жртве. За октобарски број „Вашингтон дипломата” присећа се последњег викенда у Ла Пазу: „Емитовани су државни пропагандни ТВ спотови, са лешевима људи убијених на Косову, где сам службовао пре него што сам дошао у Боливију.” Додаје за дипломатски месечник да је службовао и у „Чилеу, Колумбији и Јужноафричкој Републици у време транзиције са владавине беле мањине на демократску власт”. Ово је (лешеви на Косову), како каже Голдберг, била „бедна и јефтина пропаганда”.

Дескотов повратак у Њујорк

Пре овог, само је још један ураган био толико снажан да, противно свим владајућим кретањима, са југа на север протера главног човека америчке амбасаде.

Било је то, како прецизно бележи „Вашингтон дипломат”, 16. јула 1988. када је Никарагва избацила Регановог амбасадора Ричарда Мелтона оптуживши га да је „империјалистички тиранин”: „Не само да господин Мелтон представља државу која се понаша као међународни разбојник, игнорише основна правила цивилизоване коегзистенције међу народима, не поштује међународно право, одбија да прихвати пресуду Међународног суда правде и финансира убијање нашег народа, већ се он лично у Никарагви понаша као да је то сточна фарма САД.” То је у време хладног рата изговорио тадашњи министар спољних послова Мигел Деското, љут због нескривене помоћи САД контрашима који су водили оружани рат против владајућих сандиниста. Мигел Деското, некадашњи свештеник, данас је председник Генералне скупштине УН, а његова реторика је у међувремену за неколико нијанси ублажена. Историјска је иронија да ће му један од првих задатака на новом послу бити да председава седници на којој ће се одлучивати о српској иницијативи да се чује глас Међународног суда правде о Косову.

Ако је историја водич за будућност, онда ни Голдберг ни Дади, обојица кадрови у Стејт департменту, немају разлога за страховање да ће им ова епизода оставити трајну мрљу у каријери. Јер сви амерички амбасадори који су вољом домаћина морали да лете, са картом у једном правцу врло брзо су бивали распоређивани на исто тако високо место у другој, често већој и значајнијој земљи. А судећи по никарагванском примеру, ни негостољубиви домаћини нису лоше прошли. Не само да је Деското данас председник скупштине светске организације, већ је и на челу Никарагве поново председник Данијел Ортега. Као да се прави шаховско поље за нови хладни рат са црно-белим фигурама на једној и другој страни подељеног америчког континента.