Шоу се наставља по сваку цену

Солун ‒ Од грчких филмова који се приказују и такмиче на 64. солунском фестивалу, у оквиру међународне, али и домаће селекције, осим одличног „Нокти” сценаристе и редитеља Христоса Никуа (који се бави питањима мерљивост и валидације љубави нудећи поетично разбарушено, романтично, духовито и помало меланхолично дело), као и остварења „Моје лето са Кармен” старог београдског знанца Закарије Мавроидиса – (необична комедија о узалудности познавања себе и о правилима теорије писања сценарија), на себе су скренула велику пажњу још два наслова. Оба са потписима младих жена редитеља – Еве Натане и Софије Ексарчу.

Натанеова се окренула екранизацији класичног ремек-дела грчке књижевности с почека 20. века – романа Александроса Пападијамантиса, чија се радња дешава на удаљеном острву 1900. године и „врти” око доминантног односа мајка-кћерка и доминантног обрасца међусобних односа жена који у почетку утичу на микрокосмос породица а потом и на микрокосмос провинцијског друштва. И у роману, баш као и у филму Еве Натане, јунакиња Хадула, заробљена у свести о одбацивању од стране мајке, бори се да преживи пратећи диктате острвског патријархата. Психички понижена, са дискредитованим статусом жене, Хадула жели да буде ослобођена, не само од својих прогонитеља већ и од сопствене судбине. Судбине женског бића за које смрт не долази ни као казна ни као искупљење. Пре као нужност, као нешто што је „записано” самим рођењем у сиромашној породици са превише женске деце. А за сваку кћерку ваља обезбедити мираз за удају и тако испоштовати патријархална правила друштва, а то је немогуће и зато у филму видимо како се једна по једна женска беба убија пре него што наврше 40 дана. И управо је Хадули, тој стегнутој, фрустрираној, измученој и усамљеној жени, припала дужност острвског убице женске деце. Зову је из дома у дом и зна се увек шта јој је чинити. Новорођену кћерку вишка породица би још можда и могла нахранити, али је никада не би могла без мираза удати. И тако у круг, у овом мајсторском филмском приказу друштва, обичаја, сујеверја, тешког живота и социјалне неправде. И уз приказ лика Хадуле као особе која живи с осећајем да чини добро, чак и уз божју помоћ и уз приказе сеоских жена које се ту и тамо појављују као да су искрсле из античке трагедије...

Филм Софије Ексарчу „Животиња” већ је имао интензиван међународни фестивалски живот током којег је освајао и награде и добре критике. Прича се догађа под врелим летњим сунцем у ол инклузив острвском одмаралишту где се аниматорски тим, којег чине млади људи скупљени из свих крајева Европе, ужурбано припрема за туристичку сезону. Како лето тече и број туриста се повећава, радни притисак расте, ноћи постају и теже и насилније, а живот аниматора под вођством Калије понекад постаје права борба у тами. Еклатантне су разлике између богатих уживалаца лета и оних који им омогућавају безбрижни и забавни одмор у ризорту. На овом, за многе филмове (међу којима је и „Трогао туге”) познатом терену, Ексачуова нуди свој прилично свеж истраживачки угао гледања фокусирајући се на моћан глумачки перформанс Димитре Влагопулу, која тумачи централни филмски лик лидера аниматорског тима Калије. Она је трагично изгубљена душа, посвећеница послу, али и жена која пуца под притиском још једне туристичке сезоне у којој шоу мора да иде по било коју цену. А цена основног егзистенцијалног преживљавања је превисока. За раднике наравно, не и за уживаоце летњег луксуза...