И па­ле­стин­ски жи­во­ти су ва­жни

Изра­ел­ске гра­ђа­не је на­пао те­ро­ри­стич­ки по­крет Ха­мас и ра­зу­мљи­во је да се Изра­ел бра­ни, али ово че­га смо све­до­ци је не­чу­ве­но. Број по­ги­ну­лих ци­ви­ла на па­ле­стин­ским те­ри­то­ри­ја­ма за ме­сец да­на је пре­ма­шио уку­пан број ци­вил­них жр­та­ва то­ком су­ко­ба у Укра­ји­ни.

Иако су фо­то­гра­фи­је ма­са­кра ко­јем су из­ло­же­ни ста­нов­ни­ци Га­зе „про­те­ра­не” са стра­ни­ца глав­них ме­ди­ја, по­да­ци ме­ђу­на­род­них ху­ма­ни­тар­них ин­сти­ту­ци­ја го­во­ре да је од по­чет­ка ра­та по­ги­ну­ло ско­ро 4.500 ма­ли­ша­на, што је ма­ло ма­ње од по­ло­ви­не свих на­стра­да­лих Па­ле­сти­на­ца. Ни аме­рич­ки ме­ди­ји не кри­ју да број де­це уби­је­не у по­ја­су Га­зе пре­ма­шу­је број ма­ло­лет­них жр­та­ва у би­ло ко­јем су­ко­бу од 2019. го­ди­не. Ве­ћи­на љу­ди осе­ћа сра­мо­ту и гнев, али њи­хо­ви по­ли­тич­ки ли­де­ри и да­ље пру­жа­ју без­у­слов­ну по­моћ Изра­е­лу.

ЈЕ­ВРЕЈ­СКА ИЗ­У­ЗЕТ­НОСТ: Изра­ел је од­у­век имао по­се­бан ста­тус у све­ту. Про­гон Је­вре­ја у Дру­гом свет­ском ра­ту и стра­да­ње шест ми­ли­о­на у Хо­ло­ка­у­сту има­ли су од­лу­чу­ју­ћу уло­гу у то­ме. Тај по­се­бан трет­ман на­ста­вљен је и кад је Тел Авив пре­не­бре­гао ре­зо­лу­ци­ју УН из 1974. го­ди­не о две др­жа­ве за два на­ро­да и ком­би­на­ци­јом ти­хог на­се­ља­ва­ња и оруж­јем осва­јао те­ри­то­ри­ју на ко­јој су жи­ве­ли Па­ле­стин­ци.

Са­да су за са­мо ме­сец да­на ра­та Је­вре­ји по­би­ли ви­ше од 10.000 љу­ди, иза­зва­ли ху­ма­ни­тар­ну ка­та­стро­фу за два ми­ли­о­на из­бе­зу­мље­них Па­ле­сти­на­ца ли­ше­них во­де, стру­је, ле­ко­ва, го­ри­ва. Бом­бар­ду­ју бол­ни­це, џа­ми­је, уџе­ри­це, све… Да, не мо­же се за­бо­ра­ви­ти за­стра­шу­ју­ћи на­пад при­пад­ни­ка Ха­ма­са (о то­ме ка­ко је уоп­ште мо­гао да се до­го­ди и ко му је ку­мо­вао, ви­ше се и не го­во­ри) ко­ји је из­ве­ден 7. ок­то­бра, ка­да је уби­је­но око 1.400 љу­ди и узе­то ви­ше од 240 та­ла­ца. Али не­што је „очи­глед­но по­гре­шно” у ве­зи с вој­ним опе­ра­ци­ја­ма Изра­е­ла, ка­ко је кон­ста­то­вао ге­не­рал­ни се­кре­тар УН Ан­то­нио Гу­те­рес: „Га­за је по­ста­ла гроб­ни­ца за де­цу.”

Ње­гов ко­ле­га, ди­рек­тор њу­јор­шке кан­це­ла­ри­је УН­ХЦР-а Крег Мо­ки­бер био је ја­сни­ји: ре­као је да је по­јас Га­зе уџ­бе­нич­ки при­мер ге­но­ци­да и под­нео остав­ку по­што УН ни­су би­ле у ста­њу да за­у­ста­ве ма­са­кр. Од та­да је про­шло ви­ше од де­сет да­на, а САД, Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и ЕУ, ко­је је оп­ту­жио за по­ли­тич­ку по­др­шку Изра­е­лу – ни­су ни­шта про­ме­ни­ли у свом по­на­ша­њу, из­у­зев де­кла­ра­тив­них упо­зо­ре­ња и из­ра­жа­ва­ња са­у­че­шћа.

Ако ишта иза­зо­ве ши­ре­ње овог ра­та на Бли­ском ис­то­ку, то ће би­ти упра­во ово­ли­ко стра­да­ње па­ле­стин­ских ци­ви­ла, ме­ђу њи­ма хи­ља­да де­це. То је већ на­го­ве­стио ви­со­ки зва­нич­ник ли­бан­ске гру­пе Хе­збо­лах. Аме­рич­ке ди­пло­ма­те у арап­ским др­жа­ва­ма по­сла­ле су пре не­ко­ли­ко да­на хит­не де­пе­ше с упо­зо­ре­њи­ма Бе­лој ку­ћи, ФБИ и ЦИА да сна­жна по­др­шка Ва­шинг­то­на изра­ел­ској вој­сци иза­зи­ва рас­ту­ћи бес јав­но­сти ислам­ских др­жа­ва, ко­је аме­рич­ку по­др­шку сма­тра­ју са­у­че­ство­ва­њем САД у овим рат­ним зло­чи­ни­ма.

АМЕ­РИЧ­КА ИЗ­У­ЗЕТ­НОСТ: И пре не­го што су ова упо­зо­ре­ња сти­гла, Ва­шинг­тон је од­лу­чио да у тај­но­сти др­жи спи­ско­ве на­о­ру­жа­ња ко­је сва­ко­днев­но де­се­ти­на­ма ави­о­на ис­по­ру­чу­је Изра­е­лу. Не са­мо да се Укра­ји­на упла­ши­ла да ће оста­ти без вој­них ис­по­ру­ка, не­го је др­жав­ни се­кре­тар Ен­то­ни Блин­кен мо­рао да уве­ра­ва и ин­до­па­ци­фич­ке зе­мље да Аме­ри­кан­ци мо­гу „исто­вре­ме­но да тр­че и жва­ћу жва­ку”. То је та аме­рич­ка из­у­зет­ност ко­ја увек ви­ше ко­шта њи­хо­ве при­ја­те­ље не­го не­при­ја­те­ље. Јер про­тив­ни­ци ра­чу­на­ју на то, а при­ја­те­љи ве­ру­ју да ће би­ти нај­бо­љи дру­го­ви до кра­ја. О то­ме би Зе­лен­ски мо­гао што­шта да ка­же.

Са­да пре­вла­да­ва уве­ре­ње да је чак и аме­рич­ка ад­ми­ни­стра­ци­ја схва­ти­ла да је ту не­што „де­бе­ло по­гре­шно”. Про­да­ја оруж­ја Укра­ји­ни има­ла је „пле­ме­ни­ти циљ” – уни­ште­ње Ру­си­је. Оруж­је ко­је се ша­ље Изра­е­лу, очи­глед­но је, слу­жи за чи­ње­ње ма­сов­них рат­них зло­чи­на, иако ње­го­ви ис­по­ру­чи­о­ци не­ма­ју ви­ше на­кло­но­сти пре­ма Па­ле­стин­ци­ма не­го пре­ма Ру­си­ма. Јед­но­став­но је све по­ста­ло ису­ви­ше очи­глед­но.

Не­тан­ја­ху­о­ва реч по­ста­ла је ја­ча од Бај­де­но­ве: ху­ма­ни­тар­ног при­мир­ја не­ће би­ти. Ни Зе­лен­ски не би да пре­го­ва­ра о за­вр­шет­ку ра­та. По­ста­вља се он­да пи­та­ње ко упра­вља овим ра­то­ви­ма и да ли САД уоп­ште мо­гу да за­др­же ути­цај у кли­јен­ти­ли­стич­ким др­жа­ва­ма. Очи­глед­но је да Изра­ел не мо­же до кра­ја да по­бе­ди Ха­мас без иза­зи­ва­ња смр­ти би­блиј­ских раз­ме­ра у Га­зи. За­што Ва­шинг­тон при­ста­је на то, да ли му је то у ин­те­ре­су? И ка­ко ће ика­да ико­ме ви­ше др­жа­ти сло­во о људ­ским пра­ви­ма? Чак и оном ма­лом бро­ју др­жа­ва ко­је још не­ма­ју хра­бро­сти да се то­ме од­у­пру.

ИС­ПЉУ­НИ ЖВА­КУ: Јед­но­став­но је: ка­да САД под­ву­ку цр­ту и од­лу­че да су њи­хо­во ула­га­ње у „за­шти­ту де­мо­кра­ти­је” и по­моћ по­ли­тич­ким ели­та­ма у не­кој др­жа­ви по­ста­ли ску­пљи не­го што до­но­се ко­ри­сти – на­пу­сти­ће их без раз­ми­шља­ња. Ав­га­ни­стан, Си­ри­ја, Укра­ји­на… Да ли је Изра­ел сле­де­ћи? Или ће Ва­шинг­тон мо­жда из­гу­би­ти и пре­о­ста­ле са­ве­зни­ке у зло­чи­ни­ма? Пот­пред­сед­ни­ца бел­гиј­ске вла­де Пе­тра де Су­тер по­зва­ла је сво­ју вла­ду на уво­ђе­ње санк­ци­ја Изра­е­лу, ко­ји се оглу­шу­је о све по­зи­ве да пре­ки­не чи­ње­ње рат­них зло­чи­на. Тра­гич­но је што се бор­ба про­тив на­сил­ни­ка обич­но пла­ћа жи­во­ти­ма, али се на кра­ју ча­сни љу­ди по­бу­не.

Док су се у Укра­ји­ни Аме­ри­кан­ци пла­ши­ли ди­рект­ног су­ко­ба с Ру­си­јом и кон­тро­ли­са­ли по­те­зе Ки­је­ва по­ку­ша­ва­ју­ћи да по­ра­зе не­при­ја­те­ља ту­ђим ру­ка­ма, али сво­јим ску­по про­да­тим оруж­јем – у Га­зи би мо­гли да бу­ду уву­че­ни у су­коб ве­ли­ких раз­ме­ра ако не за­у­ста­ве жр­вањ. Уко­ли­ко не же­ле да на­пу­сте Бли­ски ис­ток, а мно­ги Изра­ел­ци се при­бо­ја­ва­ју упра­во тог сце­на­ри­ја, мо­ра­ће да сма­ње оче­ки­ва­ња од за­ра­де вој­но­ин­ду­стриј­ског ком­плек­са и ис­пљу­ну жва­ку док тр­че.