Богатство са кратким „роком” трајања

Ботаничка башта је богатија за благо које Србија још има, а реч је о старим и готово заборављеним сортама воћа и поврћа. У једном кутку „Јевремовца” посађено је осам садница аутохтоног воћа, а до краја сезоне требало би да овде свој дом нађу још две. У воћњаку, у најужој зони града сместиле су се шљиве ранка и пожегача, од којих се прави одлична ракија и џем, бела трешња некад коришћена искључиво за слатко, јабука слаткача, крушка караманка...

Садњи воћњака претходила је изложба коју је са ботаничком баштом организовао Еколошки покрет „Оквир живота”.

– На изложби смо приказали 85 старих врста воћа, поврћа, али и тикве које су се користиле у различите сврхе. Од 85 изложених сорти 75 су биле воћке. Када је реч о тиквама у првом плану су били врг и натега. Врг је сорта тикве судовњаче. Некада се она користила да се из ње пије вода или млеко, или као музички инструмент, док је натега такође тиква са дугачким горњим делом уз помоћ које су се некада из бурета извлачили ракија и друга пића – прича Ивана Радовић, доктор биотехничких наука и председник Еколошког покрета „Оквир живота”.

На први поглед чини се да је број сачуваних сорти већи, али ситуација на терену није уопште сјајна. Управо сада се налазимо на прекретници и одлучујемо хоћемо ли наше старе аутохтоне врсте сачувати за будућа поколења или ћемо их оставити да изумру са последњим домаћинима.

– Већина ових сорти расте на селу, а села нам се гасе. Реч је углавном о појединачним стаблима, а не о воћњацима. А када се сеоска домаћинства угасе нестаће полако и те сорте. Ове године многе од тих врста су родиле, али на крају није био нико да их убере, нити да их проба. Све је и мањи број калемара, људи који су знали да очувају сорте. Зато је ово последњи тренутак да се учини све како би се старе сорте спасле. Ово је богатство које имамо, али које има рок трајања – истиче Радовићева.

Еколошки покрет „Оквир живота” основан је 2013. године у селу Паштрић у Ваљевској Мионици.

– Оно по чему се аутохтоне сорте разликују од ових комерцијалних су специфични укуси и мириси. За разлику од млађих генерација, старији још увек памте како изгледа када замирише воћка и када се укус рашири по непцима. То је један од разлога због кога смо се одлучили и да оснујемо „Оквир живота” – истиче она.

У Ваљевској Мионици и даље опстају неке давно заборављене сорте. Међу њима предњачи шљива ранка.

– Ова шљива има плитак коренов систем и добро успева на каменитом терену, на висини од 300 до 400 метара. Изузетна је за производњу ракије. Спада у такозване шљиве глођуше и код ње се коштица јако тешко вади. Због тога се и користи за производњу ракије а не за џем. Иначе, добро подноси болест шљиве шарку. За разлику од ње шљива пожегача или маџарка, како је ми зовемо у нашем крају, успева на плодном тлу и добра је и за џем. Од летњих јабука бих издвојила сорте петровачу, која је позната по свом мирису, а која дозрева око Петровдана, или илињачу, која сазрева око Светог Илије. Од летњих сорти крушака у нашем крају још опстаје крушка лубеничарка, која када се пресече наликује лубеници, и зимска крушка лончара. Плод ове крушке може да достигне тежину и до килограма. Ово је изузетна крушка за печење у рерни. Али на јесен није за јело. Најбоља је за пробу зими када потпуно угњили и када можете да се једе кашичицом – објашњава Радовићева.

Међу јабукама се издвајају колачара, будимка, кожара и крушка баквача. Она је баш на измаку снага. Остало је још седам-осам стабала у селу Паштрић. Наизглед ова крушка можда није лепа, али има предиван укус.

– Од трешњи су још опстале ђурђевка, врапчара, која је ситна, и бела трешња, одлична за слатко. За мионички крај је карактеристично то што још увек постоји сорта руже од које се прави слатко. На Старој планини је опстала крушка дрвенац, али и беле шљиве које тамо зову сараџице. У Србији још успева и кукуруз осмак од осам редова. Постоје две врсте овог кукуруза – бели, који расте на нижим надморским висинама и од њега је „слатка” проја, и жути, који расте на висини од 800 метара. Ово је само део блага које расте широм наше земље. Трку са временом нису изгубиле лесковачка и врањска дуња. А од старих врста кромпира сачуван је месечар. Овај кромпир је изузетан, али су га нападали вируси. Професор Зоран Броћић је успео да произведе семе без вируса, тако да је и он сачуван – истиче она.