Зашто Шмит пореди Додика с Дон Кихотом

У ТВ емисији „Фејс ту фејс” самозвани високи представник Кристијан Шмит упоредио је председника РС Милорада Додика с Дон Кихотом који се бори против ветрењача. Такво поређење било би оправдано само ако је Шмит себе видео као неку девастирану и изнемоглу ветрењачу, коју већина путника намерника не жели ни да види. Јер БиХ се до сада нагледала доста таквих међународних тобожњих добронамерника, који су својим „копљима” пробадали основне темеље Дејтонског мировног споразума, уместо да бдију над њим.

Готово да је невероватна Шмитова самозваност.

Прво је са својим копљем бануо у БиХ, као грађанин Немачке, а не као високи представник легално изабран у Савету безбедности. Додуше, то су благонаклоно гледале и неке водеће западне земље, које се, иначе, заклињу у легалност.

Затим је почео да уређује, прети и чак неовлашћено преузима законодавну улогу, директно кршећи Дејтонски мировни споразум и ентитетске уставе, ваљда сматрајући локално становништво домородачким, неуким, као што су некад његови земљаци (почетком прошлог века) сматрали становнике злосрећне Намибије или други протектори и колонизатори своје потчињене.

Као „параван” му је послужио и „необични”, анахрони Уставни суд са троје странаца и двоје некадашњих високих функционера бошњачке Странке демократске акције, у којем, сем двоје хрватских представника, нема ниједног представника из трећег, конститутивног (српског) народа. Ваљда су он и тих троје странаца, који доносе пресудне одлуке, паметнији и образованији него сви остали грађани БиХ. Стога се сада многи питају зашто уопште излазити на наредне изборе кад је воља странаца пресудна, а њихова неважна.

Најзад, колико се стварно Шмит брине за државну имовину БиХ, и уопште за БиХ, показао је и његов недавни сусрет са шефом хрватске дипломатије Грлић Радманом у Загребу, само дан после еколошке катастрофе код Осијека, кад су отровни таласи стигли и до БиХ. Ниједан медиј није пренео његову евентуалну забринутост због те хаварије, као ни забринутост због планиране и тек накнадно пролонгиране градње одлагалишта нуклеарног отпада у непосредној близини границе с БиХ и предивне реке Уне.

Уосталом, он о еколошким проблемима није бринуо ни у својој Немачкој, када је, као немачки представник, дао благослов за даљу употребу опасних пестицида у ЕУ, што му је замерила и моћна канцеларка Ангела Меркел.

А да он и његов уред помније воде рачуна о државној имовини, ваљда би знали и да се на свега неколико километара од седишта ОХР-а незаконито сече шума управо с државних парцела. Као и да је својевремено на најлепшем делу „перспективне војне имовине” изграђена америчка амбасада. Неће ваљда сада тражити поврат те имовине и од Американаца кад се тако „домаћински” брине о готово сваком педљу земље у којој га многи сматрају недобродошлим.

Слободан Стајић,
публициста, Сарајево