Битка за нову коалицију

Украјински председник Виктор Јушченко упутио је последњу опомену депутатима Врхове раде (парламента): или ће формирати нову, већинску коалицију, или ће предати мандате. Раскол до којег је пре нешто више од месец и по дошло у највишем законодавном телу у држави траје предуго и, што је најважније, нема никаквих назнака да би ситуација у скоријој будућности могла суштински да се поправи. У складу са уставом, по раскиду већинске коалиције депутатима се оставља месец дана да се договоре и образују нову већину. Уколико то не учине, председник има право, али не и обавезу, да распусти парламент и распише изборе.

Управо ово последње најавио је Јушченко обраћајући се депутатима саопштењем објављеним на званичној интернет презентацији шефа државе. „Уколико политичке снаге не покажу способност да се договоре, не успеју да национални и државни интерес ставе изнад сопствених амбиција и корпоративних интереса, ја ћу као председник искористити право које ми пружа Устав и даћу народу да каже последњу реч”, стоји у саопштењу. Рок за преговоре међу странкама је, практично, истекао, као и Јушченково стрпљење. Тешко је и претпоставити да ће Украјина успети да избегне треће парламентарне изборе за протекле две године.

Победа без победника

Подсетимо, на прошлим изборима, одржаним 30. септембра 2007, Партија региона (ПР) коју предводи бивши премијер Виктор Јанукович освојила је 175 посланичких мандата. Другопласирани је са 156 мандата био Блок Јулије Тимошенко (БЈУТ) на чијем челу је актуелна премијерка, а по којој ова странка и носи име. Јушченков блок „Наша Украјина – Народна самоодбрана” заузео је тек треће место са 72 мандата, а у Врховну раду су још ушли Комунистичка партија Украјине (КПУ) и Блок Владимира Литвина. Овакав распоред снага у суштини се није много разликовао од онога који је до тада постојао у парламенту, с том разликом што су тада (уместо Литвина) у игри били социјалисти Александра Мороза. Није стога чудно што су септембарски избори 2007. унапред били оцењени као „избори за статус кво”.

Шта би ново могло да се деси уколико гласачи заиста поново крену на биралишта, није тешко проценити. Распоред снага би, углавном, остао исти, с тим што председничком блоку прети опасност да додатно наруши садашњу позицију. Са друге стране, практично не постоји могућност да било која странка постане самостално већинска, а коалиције које би поново морале да буду склапане могле су, уз мало добре воље, да буду створене и у протеклих месец дана, колико траје ова парламентарна агонија.

Сметња за било какав чвршћи и дуготрајнији договор у парламенту су супротстављени партијски интереси, а они су, изгледа, понајмање везани за интересе саме Украјине и њених грађана, сматра Јушченко. Ово се, наравно, односи и на његов НУ–НС. Страначка битка у бившој совјетској републици води се на нивоу олигархија. Интереси које заступа Виктор Јанукович никако не могу да се уклопе са интересима које „покрива” Јулија Тимошенко. Слично томе, интереси Јушченкових покровитеља тешко налазе заједнички именитељ са оним што траже финансијери ПР или БЈУТ-а. И тако у круг.

Олигарси су главну реч у креирању украјинског политичког миљеа водили и пре, такозване, наранџасте револуције из 2004, али тадашњи шеф државе Леонид Кучма, изданак старог социјалистичког система, успевао је да ствари држи под контролом. Потоња „наранџаста демократизација” земље ствари је умногоме окренула наглавце. У игри су велике паре и велика моћ. Приче о уласку Украјине у Европску унију или НАТО само су плашт испод којег се бије битка на домаћем терену и за контролу онога што земља поседује и без приступања било каквим међународним организацијама. Не чуди стога што политичка сцена Украјине обилује најразличитијим уценама, притисцима и неретким шетњама депутата из једног у други страначки табор. Наравно, за велике паре.

Скупа забава

Тешко је, а можда и немогуће, задовољити све играче. Стабилност тражи стварање такве коалиције која би имала довољно велику премоћ над опозицијом и којој не би претила могућност да се куповином једног или два депутата цела конструкција уруши као кула од карата. Сами парламентарни избори, редовни или ванредни свеједно, за сада, не могу много шта да промене. Односи снага готово да су зацементирани. А када је ствар већ таква, Јушченку преостаје тек да добро размисли који би датум за изборе њему самом највише одговарао.

И, наравно, остаје дилема: чему све то и по чијем џепу ће ударити ново изјашњавање грађана? Реч је, наиме, о чак 400 милиона гривни (преко 82 милиона долара). Уз то, сваки нови излазак на биралишта шаље одређени сигнал и свету са друге стране државне границе. Тај сигнал сведочи да неко у држави не држи дизгине како ваља. Да ли је то председник, влада или парламент, ствар је схватања. У сваком случају, најгора варијанта је када главну реч у политици воде олигарси и крупни капитал.

Украјинска трка за јаку владајућу коалицију се, дакле, наставља. На питање да ли ће евентуални нови избори донети и правог победника, тешко да ико може потврдно да климне главом.