Bitka za novu koaliciju

Ukrajinski predsednik Viktor Juščenko uputio je poslednju opomenu deputatima Vrhove rade (parlamenta): ili će formirati novu, većinsku koaliciju, ili će predati mandate. Raskol do kojeg je pre nešto više od mesec i po došlo u najvišem zakonodavnom telu u državi traje predugo i, što je najvažnije, nema nikakvih naznaka da bi situacija u skorijoj budućnosti mogla suštinski da se popravi. U skladu sa ustavom, po raskidu većinske koalicije deputatima se ostavlja mesec dana da se dogovore i obrazuju novu većinu. Ukoliko to ne učine, predsednik ima pravo, ali ne i obavezu, da raspusti parlament i raspiše izbore.

Upravo ovo poslednje najavio je Juščenko obraćajući se deputatima saopštenjem objavljenim na zvaničnoj internet prezentaciji šefa države. „Ukoliko političke snage ne pokažu sposobnost da se dogovore, ne uspeju da nacionalni i državni interes stave iznad sopstvenih ambicija i korporativnih interesa, ja ću kao predsednik iskoristiti pravo koje mi pruža Ustav i daću narodu da kaže poslednju reč”, stoji u saopštenju. Rok za pregovore među strankama je, praktično, istekao, kao i Juščenkovo strpljenje. Teško je i pretpostaviti da će Ukrajina uspeti da izbegne treće parlamentarne izbore za protekle dve godine.

Pobeda bez pobednika

Podsetimo, na prošlim izborima, održanim 30. septembra 2007, Partija regiona (PR) koju predvodi bivši premijer Viktor Janukovič osvojila je 175 poslaničkih mandata. Drugoplasirani je sa 156 mandata bio Blok Julije Timošenko (BJUT) na čijem čelu je aktuelna premijerka, a po kojoj ova stranka i nosi ime. Juščenkov blok „Naša Ukrajina – Narodna samoodbrana” zauzeo je tek treće mesto sa 72 mandata, a u Vrhovnu radu su još ušli Komunistička partija Ukrajine (KPU) i Blok Vladimira Litvina. Ovakav raspored snaga u suštini se nije mnogo razlikovao od onoga koji je do tada postojao u parlamentu, s tom razlikom što su tada (umesto Litvina) u igri bili socijalisti Aleksandra Moroza. Nije stoga čudno što su septembarski izbori 2007. unapred bili ocenjeni kao „izbori za status kvo”.

Šta bi novo moglo da se desi ukoliko glasači zaista ponovo krenu na birališta, nije teško proceniti. Raspored snaga bi, uglavnom, ostao isti, s tim što predsedničkom bloku preti opasnost da dodatno naruši sadašnju poziciju. Sa druge strane, praktično ne postoji mogućnost da bilo koja stranka postane samostalno većinska, a koalicije koje bi ponovo morale da budu sklapane mogle su, uz malo dobre volje, da budu stvorene i u proteklih mesec dana, koliko traje ova parlamentarna agonija.

Smetnja za bilo kakav čvršći i dugotrajniji dogovor u parlamentu su suprotstavljeni partijski interesi, a oni su, izgleda, ponajmanje vezani za interese same Ukrajine i njenih građana, smatra Juščenko. Ovo se, naravno, odnosi i na njegov NU–NS. Stranačka bitka u bivšoj sovjetskoj republici vodi se na nivou oligarhija. Interesi koje zastupa Viktor Janukovič nikako ne mogu da se uklope sa interesima koje „pokriva” Julija Timošenko. Slično tome, interesi Juščenkovih pokrovitelja teško nalaze zajednički imenitelj sa onim što traže finansijeri PR ili BJUT-a. I tako u krug.

Oligarsi su glavnu reč u kreiranju ukrajinskog političkog miljea vodili i pre, takozvane, narandžaste revolucije iz 2004, ali tadašnji šef države Leonid Kučma, izdanak starog socijalističkog sistema, uspevao je da stvari drži pod kontrolom. Potonja „narandžasta demokratizacija” zemlje stvari je umnogome okrenula naglavce. U igri su velike pare i velika moć. Priče o ulasku Ukrajine u Evropsku uniju ili NATO samo su plašt ispod kojeg se bije bitka na domaćem terenu i za kontrolu onoga što zemlja poseduje i bez pristupanja bilo kakvim međunarodnim organizacijama. Ne čudi stoga što politička scena Ukrajine obiluje najrazličitijim ucenama, pritiscima i neretkim šetnjama deputata iz jednog u drugi stranački tabor. Naravno, za velike pare.

Skupa zabava

Teško je, a možda i nemoguće, zadovoljiti sve igrače. Stabilnost traži stvaranje takve koalicije koja bi imala dovoljno veliku premoć nad opozicijom i kojoj ne bi pretila mogućnost da se kupovinom jednog ili dva deputata cela konstrukcija uruši kao kula od karata. Sami parlamentarni izbori, redovni ili vanredni svejedno, za sada, ne mogu mnogo šta da promene. Odnosi snaga gotovo da su zacementirani. A kada je stvar već takva, Juščenku preostaje tek da dobro razmisli koji bi datum za izbore njemu samom najviše odgovarao.

I, naravno, ostaje dilema: čemu sve to i po čijem džepu će udariti novo izjašnjavanje građana? Reč je, naime, o čak 400 miliona grivni (preko 82 miliona dolara). Uz to, svaki novi izlazak na birališta šalje određeni signal i svetu sa druge strane državne granice. Taj signal svedoči da neko u državi ne drži dizgine kako valja. Da li je to predsednik, vlada ili parlament, stvar je shvatanja. U svakom slučaju, najgora varijanta je kada glavnu reč u politici vode oligarsi i krupni kapital.

Ukrajinska trka za jaku vladajuću koaliciju se, dakle, nastavlja. Na pitanje da li će eventualni novi izbori doneti i pravog pobednika, teško da iko može potvrdno da klimne glavom.