Моћ уједињења целе једне генерације

Опроштај једне генерације од саме себе. Управо овим речима би се могао дефинисати најновији пројекат легендарне енглеске групе „Битлси”. Композиција „Now and Then” (у слободном преводу: „С времена на време” или „Понекад”), издата 2. новембра, практично преко ноћи се усадила у душе свих оних који су у музичке воде упловили у епохи у којој је ливерпулска четворка суверено владала маштом младих. Вишегодишњи труд Пола Мекартнија и Ринга Стара, јединих још живих чланова групе, показао се управо онаквим какав смо сви потајно очекивали. Добили смо прави, познати звук „Битлса”, гласове, аранжман, атмосферу, перфекцију...

У дванаестоминутном филму реализованом уз пројекат „Now and Then”, Пол Мекартни се присећа времена када је Џон Ленон написао и снимио истоимену композицију, у свом стану у Њујорку, давних седамдесетих година прошлог века. Тада су забележени само Џонов глас и мелодија одсвирана на кућном клавиру. Овакав снимак, наравно, није задовољавао неопходне техничке стандарде и завршио је у богатој Леноновој архиви.

Срећом, савремена технологија је учинила своје и „Битлси” су нам се вратили. Коначна верзија композиције објављена је као двоструки сингл, заједно са „Love Me Do”, првом песмом коју су Џон, Пол, Џорџ и Ринго снимили под заједничким именом, а које ће их прославити широм света.

Ипак, све су то технички подаци. Оно што је далеко важније јесу емоције које нам је „Now and Then” подарила. Као да смо се преко ноћи вратили сопственој младости, када смо све могли и када нам је све било дозвољено. Поново се показало колика је моћ уједињења целе једне генерације када је музика у питању.

Ово дефинитивно није слично пројекту њихових вечитих ривала групе „Ролинг стоунс”, у који су укључени и снимци њиховог покојног бубњара Чарлија Вотса и привременог повратника басисте Била Вајмена. „Now and Then” су „Битлси” из најзрелијег доба, када су били способни да створе музику којој је било суђено да се нађе у архиви сваког слушаоца и сваке радио-станице. Сва бојазан музичких заљубљеника да би један овакав пројекат, унапред везиван за не баш омиљену „вештачку интелигенцију”, која се повремено провлачила у круговима фанова ливерпулске четворке, нестаје онога тренутка када се зачују први акорди и Ленонов глас.

„Када смо остали без Џона, знали смо да је свему дошао крај”, подсећа се Пол Мекартни. Ипак, показало се да дух неких људи остаје да лебди међу нама и по њиховом коначном одласку, да нас храни и надахњује. Када је реч о музици, без обзира на стилско опрељење или време када је настајала, то је неизбрисива истина.

Како год било, композиција „Now and Then” није тек пуко сећање на „Битлсе” и њихово време. Напротив, реч је о нечему што је неодвојиво од њихове комплетне заоставштине, што неће бити, нити би требало да буде, посматрано тек као „технолошки експеримент”. Напротив, све се уклапа у дух „битлсовског” деловања. Као нешто што је тек на тренутак изашло из стваралачког фокуса легендарне четворке.

Јасно је да „Now and Then” није реализована како би се зарадиле паре, што тешко да је потребно икоме од чланова групе, или да би драматично увећало њихово богатство, нити да би се унапредио и освежио постојећи каталог „Битлса”, којем једва да је потребно брушење. Можда прави разлог постојања лежи у Макартнију. Ниједан „Битлс” се није толико трудио да одржи бенд на окупу. И ниједан од поменуте четворице није радио неуморније да би обезбедио срећан крај заједничке приче, никада не пропуштајући да подсети јавност да је бенд био и остао незамењива студијска екипа.

И на крају, да ли би ово могао да буде позив и другима да покушају нешто слично? Не треба ни сумњати да ће се многи окренути најновијим технолошким благодетима и покушати да оживе прошлост. Ипак, не би требало сметнути с ума да је Џон Ленон само један и да су само једни „Битлси”. То треба поштовати.