Заборављене аутохтоне сорте воћа и поврћа

Пишем поводом прилога „Богатство са кратким ’роком’ трајања”, објављеног 13. новембра у рубрици Београдска хроника. За сваку је похвалу садња неколико стабала аутохтоних сорти воћа у Ботаничкој башти Јевремовац у Београду, у оквиру изложбе „Оквир живота”.

Одрастао сам у селу Балосаве код Груже и добро су ми познате многе сорте воћа и поврћа које су гајене пре 70–80 година. Укуси и мириси су непоновљиви и незаборавни па се не могу поредити с хибридима који имају величину, облик и боју, али је већина без мириса, а међусобно су идентичних или сличних укуса. Мало је познато да су пољопривредници из гружанског краја били извозници воћа у периоду између Великог и Другог светског рата. Захваљујући заслугама и угледу они су били носиоци повеља и плакета (пољопривредних удружења Краљевине Југославије) и одликовања са међународних сајмова.

Поседујем повељу коју Српско пољопривредно друштво 1937. године додељује угледном пољопривреднику Радоју Дробњаковићу из села Балосава за допринос пољопривреди. Једну повељу – Признање за сушену шљиву на сајму у Милану 1934. године добио је, ако се добро сећам, пољопривредник Никодије Златић из села Честина. Старе сорте воћа и поврћа више се не могу наћи на пијацама и велетржницама јер су оне преплављене хибридима с великих плантажа из Србије, али и из других држава. Сорте као што су видовача, трношљива, метлача, овсењача, караманка, кантаруша, арапка, медунац, слаткача, воденка, зукваја, колачара, бочица, оскоруша, бела илињача, сенабија, будимка, кожара, јонатан (која је хибрид од пре 100 година) могу се срести само у забаченим брдско-планинским деловима шумадијских атара. Крушка караманка опевана је и у дечјој песми Гвида Тартаље „Мали медо њушка од раног уранка, ал мирише крушка, крушка караманка”.

Од поврћа су нестале сорте жута лубеница, махунарке црешња, жути пасуљ и боб, лук алма... Поред овога нестало је много врста цвећа које је улепшавало сеоске баште с поврћем и баштице цвећа. Неке врсте украсног шибља и цвећа сађене су наменски, као међуредна граница гајених култура, како би се спречило ширење биљних штеточина. Најчешће су то били босиљак, кадифица, драгољуб, а у винограду лаванда и рузмарин.

Пре три године послао сам фотографије неких од старих сорти и са друштвом „Оквир живота” (Ивана Петровић) покушао да договорим посету селима Врбета, Балосаве, Честин, Грабовац, али сам због њихове заузетости одустао. Што је још жалосније, две воћке, јабуке илињача и белица и крушка кантаруша у међувремену су се сасушиле, а по мом сазнању у околним селима таквих стабала више нема.

Станислав Дрндаревић,

село Балосаве