„Хлеб и со”, један незнани студентски бунт

Студентски град на Новом Београду, прве половине 80-их година прошлог века, са око девет хиљада легалних и „илегалних” станара, био је потенцијално експлозивна и будно надзирана позорница, микропризма кроз коју су се преламале те луде и худе године југосоцијалистичког друштва и државе.

Студентски град на Новом Београду, прве половине 80-их година прошлог века, са око девет хиљада легалних и „илегалних” станара, био је потенцијално експлозивна и будно надзирана позорница, микропризма кроз коју су се преламале те луде и худе године југосоцијалистичког друштва и државе.

Над четири соцреалистички грађена павиљона висила је вечна сенка „шездесетосмашке” студентске побуне која је почела овде, чупањем макадамских коцки у Студентској улици.

„Студењаку” (у жаргону) или „Студенграду” (по наслову романа писца Драгана Лакићевића), пришивени су банални епитети „Југославије у малом” и „највећег академског насеља на Балкану”. Полит-архитекти правећи после Другог светског рата овакву критичну концентрацију младих, учених и амбициозних људи, били су инспирисани бољшевичким узором, касарнским типом станарске заједнице. Нису имали у виду пројекцију која ће се остварити: створен је гето у које је лако положити бомбе и бомбице социјалне и политичке субверзивности.

Одлазак Јосипа Броза Тита 1980. и грозница због албанских демонстрација на Косову и Метохији (КиМ) у рано пролеће следеће године, као и згражавање због вести о терорисању Срба у јужној покрајини СР Србије, били су ментално-политички оквир мњења и дешавања у Студењаку.

Кад је маршал хоспитализован у Љубљани, студент Миливоје Петровић Роки из Косовске Витине, активирао је своју шифру „Бежанија 36” што је значило да предвиђа скори рат у земљи и зато се, преко међународне студентске размене склања у Њујорк, већ у јуну те године.

У време албанских демонстрација, 11. априла 1981, смењена је комплетна редакција Радио Студентског града (РСГ), оптужена за „политичке девијације” и „подривачку делатност”.

На место главног уредника РСГ-а, студента Зорана Станковића постављен је Милорад Додик, студент треће године Факултета политичких наука, данашњи председник Републике Српске.

У моди су политичке и параполитичке трибине у студенградском Дому културе на којима говоре провокативни филозоф из Загреба Милан Кангрга, млади теолог Амфилохије Радовић и други, интригантни учесници.

Пре демонстрација на КиМ, на Српску нову годину, могла се чути само усамљена војничка труба како пара поноћну тишину „Маршом на Дрину”. После, уследиле су масовне, заглушујуће журке по собама, играње кола по ходницима и срча до колена на све стране. Комедија се састојала у томе што та славља нису била званично забрањена. Дисциплинска комисија увек највеселијег четвртог блока, састављена од не-Срба, саслушавала је студенте из најбучнијих соба који су измишљали луде изговоре да нису славили српски празник.

Студент Милан Миликић Чачак, из села Трнава код Чачка, једини је у том блоку и читавом Студењаку унапред пријавио да слави ново српско лето па је комисија, у његовом случају, била немоћна.

У једној дружељубивој соби у партеру четвртог блока, пријављено је да се слави рођендан (13. јануар) једног студента муслимана, успут солидног гитаристе, који је свој датум рођења доказивао показивањем личне карте бесном дежурном милиционеру који је то сматрао магарчењем његове службе.

Опскурни су били тадашњи критеријуми и пракса новобеоградске полиције која је надзирала Студењак. На певања равногорских песама обично нису реаговали, али би зато, због песама из „косовског циклуса” („Српска се труба с Косова чује...” и сличних) експресно слали студенте код дежурног судије за прекршаје, у градски СУП, који ово није прихватао.

Јача и страшнија индикација ових, наоко чудних полицијских поступања биле су околности страшног злочина почињеног почетком јула 1985. на скверу испред првог блока. Студент Тафа Мехмети, Албанац, због наводне „неузвраћене љубави” убио је студенткињу математике Светлану Прокић.

Мехмети, познат као одбојкаш, шверцер и активни члан „Пјерпеке”, литерарно-музичке дружине студената Албанаца са КиМ, из чијих је просторија скоро свакодневно бубњала и звечала „Шота” и слични музички продукти, био је опомињан да не малтретира несрећну девојку. Управнику првог блока Јовану Митићу пожалио се да Светлана неће да се забавља с њим „зато што је Албанац”, али му је обећао да ће Прокићеву „пустити на миру” („Дуга”, 14. јули 1985). У међувремену, Мехмети је, иако стављен на листу 32 „непожељне” (проблематичне) особе у Студентском граду, наставио да живи у дому.

Исти управник, истом извору изјавио је: „Кад смо сазнали да је у јуну ошамарио Светлану, алармирали смо СУП, међутим, рекли су да то није за привођење. Пошто је ових дана поново малтретирао Цецу, лично сам ја интервенисао код инспектора. Тафа је приведен, али је убрзо пуштен. Само дан после тога извршио је убиство.”

Примисао о 1968. титрала је с оба краја, као студентски ружичасти мит и као перманентна параноја власти. Појачана тада популарном песмицом Џонија Штулића „Вратиће се опет осам шездесет”. А онда, десило се да 1. новембра 1984. драстично поскупе услуге Студентског центра, нарочито храна у мензи. Убрзо, у студентским домовима „Патрис” и „Лола” појављују се леци који позивају на „тихи, достојанствени бојкот” мензи, а у Студењаку стотињак студената, у ритуалном обиласку ресторана, узимају по кришку хлеба и седају за столове умачући хлеб у со. Загребачки „Вјесник” (25. новембра 1984) јавља да је акција „крух и сол” трајала три дана, а „Борба” (24. новембра 1984) тајмингује акцију од 3. до 7. новембра.

У мензи и око мензе Студенграда приметна је концентрација полиције у цивилу, коју је било лако препознати по истоврсним конфекцијским мантилима. У Београду се шири прича о „демонстрацијама”. Први човек Партије на Универзитету, професор Слободан Унковић, оцењује да је на делу „изазивање немира” потакнуто од „антисамоуправних снага”. Због страха од сценарија из ’68. дешава се бизарни грађевински подухват реализован под окриљем мрака: Судентска улица, још увек поплочана ваљда оним истим коцкама, пресвучена је преко ноћи свежим асфалтом! Асфалтерима је на располагању била технички савршена подлога.

Може се само спекулисати да ли је или колико је група „Хлеб и со” била у конекцији са суђењем тзв. Шесторици, дисидентима са Владимиром Мијановићем на челу, легендарним вођом демонстрација из ’68. године, које је почело 5. новембра 1984. Сигурно је једино да су неки студенти са протеста у мензи виђани и на суђењу.

У времену које ће уследити почиње реконструкција Студентског града, а драстично се побољшава квалитет и понуда хране у мензама. Отварају се грил ресторани у Студењаку и по граду, а уводе се и новчани бонови (за 30 динара студенти купују бон вредан 100 динара) па они са јачим апетитом могу да се часте и са две или три шницле.

У мају те године Слободан Милошевић постаје челник Градског комитета Партије Београда. Петог септембра 1985. посетио је Студентски град док су радови на реконструкцији ресторана и кухиње били „у пуном јеку” („Политика”, 6. септембра 1985). Директор Студентског центра Залатан Перучић „присећајући се недавних ексцесних појава” („Хлеб и со”) известио је Милошевића да је у центру заведено „мобилно стање” како би се спречило понављање таквих сцена.

Поред Унковића и Перучића, каснијих Милошевићевих важних ведета, тада су на универзитету ординирали и Зоран Тодоровић Кундак (секретар Универзитетског комитета Партије) и Тахир Хасановић (први човек универзитетске омладине).