Буђење авети на лепом црном Дунаву

„Диван је то дечко”, рекао би један „Политикин” графичар блажене нарави за пуковника Марка Скеја, од 1992. до 1994. године команданта девете, сплитске бојне (батаљона) ХОС-а („Хрватских обрамбених снага”, основаних 1991), формације назване по Павелићевом крвнику Рафаелу Бобану, команданту злогласне усташке „Црне легије”.

Данас је пуковник поглавити манекен хрватске политичке полиције за повремену и дозирану употребу. Његова ХОС-овска армада преузела је ове године челну позицију у комеморисању 18. новембра, дана кад је ЈНА савладала Туђманове трупе у Вуковару. У стандардним црним униформама, машући својим ратним, сатенским црним барјацима, на којима је доминирала усташка верзија шаховнице, потписана покличом „За дом спремни” (ЗДС), ХОС-овци су предводили „Колону сјећања” у којој је ове године, као никад раније, било чак 150 хиљада шетача, како је саопштила градска власт. Вуковарским улицама одјекивало је хорско скадирање ЗДС-а.

Црну авангарду следили су сви највиши хрватски државни функционери. Идеолошки леви председник Републике Хрватске (РХ) Зоран Милановић пружио је руку хрватском премијеру, челнику десничарског ХДЗ-а Андреју Пленковићу, с којим је у свакодневној, опсесивној и хистеричној свађи.

Многе, млађе мушке руке, високо су  подигнуте у знак нацифашистичког поздрава, што је снимила агенција „Видеоплус” а објавио портал Косово онлајн. Портал јучерашњих загребачких „Новости” додао је: „Знаковито је да су се шовинистички поздрави и црне униформе и заставе са усташким ЗДС вијориле изнад главе председника РХ Зорана Милановића па полиција није реаговала”.

У дворишту вуковарске болнице наступили су један вуковарски глумац, клапа Светог Јурја из састава Хрватске ратне морнарице и Најбољи хрватски тамбураши. Молитву је предводио ђаковачки надбискуп Ђуро Хранић, а свету мису целебрирао апостолски нунције (амбасадор Ватикана у Загребу) Ђорђо Лингва.

Таква је била сцена, у којој је, као и недељама раније, током припрема, доминирао питоми лик Марка Скеја. Једина, најситнија могућа дисонанца, усамљени трептај дисхармоније била је успутна импресија Пеђе Грбина, лидера опозиционог СДП-а како је у маршевској колони приметио „људе с чудним брчићима”, што је био лаконски еуфемизам за пуковникове неговане адолфовске мустаће, и ко зна чије још.

Скејо по потреби

„У којим интервалима и дозама конзумирати усташлук”, наслов је једног занимљивог приручника хрватске фармакопеје.

Овогодишњи распоред терапијских сеанси у знаку је оштрих осцилација. Сплитски ХОС сваке године свечано обележава дан Павелићеве ендехазије, поред споменичког обележја са усташким инсигнијама, посвећеног њиховом идолу Бобану. Текуће године, слављење 10. априла је „традиционално протекло у марширању црних одора, са усташком иконографијом, јавним, оркестрираним и хорским узвикивањем ЗДС, а уз стара препознатљива лица из тог проусташког миљеа ове године у првим редовима били су истакнути подмладци ХОС-а, такођер у црнима униформама” (портал „Новости”, 11. априла 2023).

Марко Вучетић, професор филозофије на задарском универзитету, коментарисао је случај за „Новости”:

– Окупљање црнокошуљаша у Сплиту је типичан модел стварања паралелне повијести. Уз оркестрирано истицање усташког знаковља умијешао се и еволуциони контекст у ком се ствара подмладак и осигурава опстанак те усташке и фашистичке идеологије и живог меса које ће такву идеологију убудуће носити.

Вучетић, критикујући правни систем по којем се усташки перформанси третирају као прекршајно, а не кривично дело, каже: „Постојећим третманом држава на первезан начин храни усташку идеологију”.

Задарски настављачи Павелићеве традиције нису се дали Сплићанима, дижући омаж енедахизији не виши степен. У месту Височани, мису за НДХ служио је дон Марио Сољачић. По тумачењу Вучетића, овакав чин није сува симболика већ индоктринација са псеудобиблијском инсинуацијом:

– Један од успјешних начина повезивања са усташтвом је и кроз божји благослов који долази кроз лик свећеника, овога пута Сољачића, који је образован, није један од жупника који не схваћа шта се догађа. Дану 10. травња дајемо божанску свету димензију и димензију прогнаног народа који је трпио због тога што је био вјеран домовини и Крсту. То су наше перверзије које носимо и не осуђујемо на прави начин.

Други по реду крунски датум у хрватском календару, прослава „Олује” 5. августа у Книну, као никад пре, прошла је без Скеја и дружине. Ударни ешалон ХОС-а полиција је зауставила на прилазу граду и спровела га довољно далеко. Режисерима книнског дернека, због нечег или неког, није одговарало да тог дана руља у црним униформама урла усташку варијанту „Зиг Хајла”.

А онда, после поста у Книну, на трећој позорници домовинског триптиха, на обали Дунава, волшебни преокрет: пуковник је избио на чело колоне коју је предводио са својим даркерима.

Реџо Крилник

Домовинском покрету, хрватској екстремно десној странци која влада у Вуковару, ХОС је био потребан за асистенцију у спречавању Милорада Пуповца односно делегације Српске демократске самосталне странке да баце венац у Дунав, „у почаст жртвама рата у Вуковару”, што се годинама практиковало дан уочи главне комеморације.

Симболика тог пред-чина обично се уопштава оваквом формулацијом, али је јасно да тај венац којег носи дунавска водурина интерпретира судбину српских, предратних цивилних жртава у Вуковару.

Хрватски пропагандисти и српски антиратни профитери одавно су замрсили редослед догађаја. Рат у унесрећеном граду није почео „агресијом” ЈНА, већ нападом Збора народне гарде на тада регуларну југословенску војску и њене објекте, у оквиру свехрватске акције блокирања и освајања касарни ЈНА, па и оне у Вуковару. Та инверзија прикрива ништа мање важну чињеницу: убијање у Вуковару није почело чином рата већ месецима раније.

Вероватно највећи хрватски ратни злочинац Томислав Мерчеп, којег је хрватски суд преко воље, једва осудио, пошто Хашки трибунал није био заинтересован за његов кримен, био је пре рата секретар Секретаријата за народну одбрану Вуковара. Фединанд Јукић, агент хрватског СЗУП-а (тајне службе) у Вуковару, рекао је осјечком новинару Драгу Хедлу да је по Мерчеповој команди, пре ратног окршаја у Вуковару, „нестало” 126 Срба цивила односно да су „пливали Дунавом”, како каже Хедл (интервју Хедла Лади Томичићу, ВидаТв, јутјуб). У августу 1991. о Мерчеповим ликвидацијама српских цивила, највише хрватске државне функционере и главне опозиционе вође известио је Марин Видић Били, представник хрватске владе у Вуковару.

Пуповца, који је одустао од доласка у Вуковар, уз Марка Скеја и дружбу, чекао је још један црни сват, Божо Бачелић, по предратном идентитету Реџо Ђинђић, звани Лимун, једини правоснажно осуђени хрватски бојовник за ратне злочине над Србима током или након „Олује” (портал „Новости”, са приложеном фотографијом, 17. новембра 2023), иначе власник кафића и фаст-фуда „Крилник” (највиши чин у Усташкој војници и ХОС-у) у Гребаштици код Шибеника, „уколико вас пут нанесе” у то мало, питорескно рибарско место, како каже исти извор (13. августа 2020).

Лимуна је као представника шибенских „драговољаца” примао некадашњи председник Сабора РХ Здравко Томац, Туђман га је одликовао Редом хрватског тролиста и медаљом „Олуја”, а Главни штаб Хрватске војске наградио пиштољем.