О дојењу, роде да ти појем…

Кад год човек поштује природу профитира, а кад покушава да је надмаши добије по прстима. Најновија глобална афера долази из Кине где су фабриканти млека за бебе додавали меламин; да би лажно повећали протеински садржај довели су у опасност хиљаде беба. С обзиром на осетљивост популације одојчади, то је постао глобални проблем.

Реаговала је и Светска здравствена организација, али и Европска унија. Нажалост, за неке бебе било је прекасноа неке ће дугорочно вући последице у виду камена у бубрегу изазваног меламином. Ово је још један аргумент за хвалевредну кампању повратка на дојење као најбољи начин прехране детета, што треба апсолутно поздравити и подржати као трајно опредељење. Помодни ставови о наводном утицају дојења на облик и квалитет груди само су предрасуда, а понекад израз диктата модних посленика, међу којима има доста первертита, у дубини душе женомрзаца.

Постоји једна друга опасност коју у први мах активисткиње с београдских тргова и паркова, где се одржавала кампања, нису наслутиле. Наиме, у неонатолошким одељењима где бебе прво доспеју по порођају, форсира се прехрана вештачким млеком. Бебе нису уз мајку да би им биле на располагању у сваком тренутку, него одвојене и доносе их у одређеним временским интервалима на подој. У међувремену добивају вештачко млеко. Како обично бабице нахране дете некако пред подој, тако тренутно сите бебе одспавају на мајчиним грудима и не сисају управо најквалитетније млеко, такозвани колострум. То млеко, које првих дана излази из мајчиних груди, садржи имуноглобулине неопходне за имунитет детета током првих месеци живота. Иако вештачка млека, могуће пореклом и из Кине, као ономад аспирини из Индије, нису лек него хигијенско-дијететски производ, продају се у апотекама, па их лаици сматрају леком.

У борби за профит произвођачи таквих вештачких производа спремни су да спонзоришу лекарима-неонатолозимапонеки конгрес у иностранству, где ће сеговорити о компаративним предностима баш њиховог производа. Лекари жељни знања и путовања, грешни као и сва људска бића, подлегну тој пропаганди па препоручују дојиљама баш тај и тај производ, „јер га и они користе”.

Друга могућа опасност је преузимање активне улоге у третману новорођенчади. То практично значи да појаву физиолошке жутице(icterus neonatorum) лече инфузијама, иако у „Медицинској енциклопедији” лепо пише да се она не лечи. Постављена инфузија значи да мајка неће видети и подојити своју бебу и по двадесет сати. Психолошки, то време делује погубно, родиља сумња да се с њеном бебом нешто догађа, за то време не доји и ствара се велика опасност од упале дојке, маститиса, који лако може прећи у сепсу. Уједно се губи најквалитетније мајчино млеко, а и одојчету може да се смањи рефлекс сисања. Преактивна улога лекара у једном пар екселанс биолошком процесу својственом уосталом свим сисарима, који се одржавају на Земљи и без неонатолога, може упркос најбољим намерама уназадити племенита настојања да дојењем унапредимо нашу ионако смањену популацију.

Да не буде као у оној шали, када се дете хвали како је рано почело с крављим млеком, а другому одговара: „Видим да си теле, а сад знам и зашто!”. Од лекара се очекује да буду изнад профита, што није лако, јер и фармацеутска индустрија много улаже у пропаганду и тешко је одбити спонзорисани одлазак на конгрес у Барселону, Акапулко или Лондон.

Активнија улога неонатолога је донекле разумљива, јер су у сенци гинеколога, којикупе славу, док неонатолози раде у анонимности. Зато неки имају склоност да „открију”, на пример, инфекцију код бебе, примењују пеницилин, чак и антибиотике широког спектра, а без антибиограма, што додатно успаничи родиљу, која је ионако у стресном стању, што може условити губитак млека из психолошких разлога. Мали добитак у виду поклоњене бомбонијере или десетак евра на ширем националном плану резултира компромитовањем надасве племените намере да свака мајка доји од првог дана своје чедо.