Коначно, партнери

Једно прошлонедељно гласање у америчком Сенату, обављено уочи коначног изјашњавања о пакету мера за смиривање панике на Волстриту, прошло је без адекватног публицитета, премда је један од стратешких заокрета у послехладноратовској спољној политици Вашингтона.

Прилично убедљиво, са 86:13, Сенат је ратификовао америчко-индијски нуклеарни споразум, парафиран још пре три године. Нешто пре тога, дил је лако прошао и Представничком дому (298:117). Много више препрека имао је међутим летос у Индији, када противљење комуниста овој врсти сарадње са Вашингтоном умало није оборило владу премијера Манмохана Синга.

Овај нуклеарни споразум је донео неколико преседана: главни је да је Америка први пут легализовала поседовање нуклеарног оружја једној земљи која није потписница Уговора о неширењу (НПТ). Индија је досад обавила две нуклеарне пробе (1974. и 1998), због тога је била под режимом санкција Вашингтона, али овим споразумом она је добила право да купује нуклеарну технологију и гориво, а да се при том не одрекне својих атомских бомби.

Од 45-члане „групе нуклеарних снабдевача” (НСГ), Њу Делхи ће истина моћи да купује технологију и гориво само за цивилне сврхе (нуклеарне електране), али је несумњиво да ће од тих технологија „двоструке намене” корист извући и индијски војни сектор. Ако ништа друго, бар ће оскудне залихе домаћег уранијума моћи да са много мање устезања иду у бојеве главе.

Има доста уверљивих разлога за оволику америчку широкогрудост, а главни су у новим стратешким реалностима (и америчким потребама) у Азији, као и у новом статусу Индије као економске и у све већој мери и политичке силе. Иако током целог хладног рата један од предводника Покрета несврстаних, Индија је стратешки ипак била наслоњена на Совјетски Савез. Данас, мада Индија настоји да одржи привид еквидистанце према свим силама (Америка, ЕУ, Русија, Кина), њени интереси су у многим областима ипак у понечему ближи америчким.

Из америчког угла, жмурење пред индијским нуклеарним арсеналом требало би да буде компензовано управо већом улогом Индије у америчким пројекцијама распореда моћи у Азији, пре свега као противтеже такође у сваком погледу ојачане Кине.

 Ништа мање јаке разлоге за попустљивост према Делхију Вашингтон је имао и у економској сфери. С обзиром на индијске велике (по некима не и сасвим реалне) амбиције да удео атомске струје у свом енергетском билансу са садашњих 2,5 одсто до средине века повећа на 25 процената, шансу за експанзију и профит на овом тржишту виде и амерички произвођачи нуклеарне опреме, пре свега Вестингхаус (данас филијала јапанске Тошибе). Као укупни индијски буџет за ову сврху помиње се привлачна свота од 175 милијарди долара у следећих 25 година.

Пошто је Индија обелоданила и планове за унапређивање својих војних потенцијала, од авиона до подморница, веће изгледе да направи пробој на овом тржишту, које се досад већма снабдевало из Русије, види и амерички војноиндустријски комплекс. Има, дакле, доста разлога, за међусобно тапшање по рамену.

Што се тиче евентуалних индијских нуклеарних тестова, позиција Делхија гласи „Ми задржавамо право да испробавамо, а они да реагују”. Стејт департмент, истина, упозорава на „озбиљне последице” ако се тако нешто заиста и деси, али та област је сада у домену „шта би било кад би било”.

Огласио се, наравно, и Пакистан (једина муслиманска земља са атомским арсеналом, традиционални амерички савезник, а данас и партнер у „рату против терора”), захтевајући исти третман као и сусед, али мало је изгледа да ће га добити, пре свега због тога што се није показао као добар чувар нуклеарних тајни. „Отац исламске бомбе”, пакистански научник Абдул Кадир Кан је, како је откривено 2004, многе планове за атомско оружје, водећи својеврсни „нуклеарни базар”, продао Ирану, Либији и Северној Кореји...