Konačno, partneri

Jedno prošlonedeljno glasanje u američkom Senatu, obavljeno uoči konačnog izjašnjavanja o paketu mera za smirivanje panike na Volstritu, prošlo je bez adekvatnog publiciteta, premda je jedan od strateških zaokreta u poslehladnoratovskoj spoljnoj politici Vašingtona.

Prilično ubedljivo, sa 86:13, Senat je ratifikovao američko-indijski nuklearni sporazum, parafiran još pre tri godine. Nešto pre toga, dil je lako prošao i Predstavničkom domu (298:117). Mnogo više prepreka imao je međutim letos u Indiji, kada protivljenje komunista ovoj vrsti saradnje sa Vašingtonom umalo nije oborilo vladu premijera Manmohana Singa.

Ovaj nuklearni sporazum je doneo nekoliko presedana: glavni je da je Amerika prvi put legalizovala posedovanje nuklearnog oružja jednoj zemlji koja nije potpisnica Ugovora o neširenju (NPT). Indija je dosad obavila dve nuklearne probe (1974. i 1998), zbog toga je bila pod režimom sankcija Vašingtona, ali ovim sporazumom ona je dobila pravo da kupuje nuklearnu tehnologiju i gorivo, a da se pri tom ne odrekne svojih atomskih bombi.

Od 45-člane „grupe nuklearnih snabdevača” (NSG), Nju Delhi će istina moći da kupuje tehnologiju i gorivo samo za civilne svrhe (nuklearne elektrane), ali je nesumnjivo da će od tih tehnologija „dvostruke namene” korist izvući i indijski vojni sektor. Ako ništa drugo, bar će oskudne zalihe domaćeg uranijuma moći da sa mnogo manje ustezanja idu u bojeve glave.

Ima dosta uverljivih razloga za ovoliku američku širokogrudost, a glavni su u novim strateškim realnostima (i američkim potrebama) u Aziji, kao i u novom statusu Indije kao ekonomske i u sve većoj meri i političke sile. Iako tokom celog hladnog rata jedan od predvodnika Pokreta nesvrstanih, Indija je strateški ipak bila naslonjena na Sovjetski Savez. Danas, mada Indija nastoji da održi privid ekvidistance prema svim silama (Amerika, EU, Rusija, Kina), njeni interesi su u mnogim oblastima ipak u ponečemu bliži američkim.

Iz američkog ugla, žmurenje pred indijskim nuklearnim arsenalom trebalo bi da bude kompenzovano upravo većom ulogom Indije u američkim projekcijama rasporeda moći u Aziji, pre svega kao protivteže takođe u svakom pogledu ojačane Kine.

 Ništa manje jake razloge za popustljivost prema Delhiju Vašington je imao i u ekonomskoj sferi. S obzirom na indijske velike (po nekima ne i sasvim realne) ambicije da udeo atomske struje u svom energetskom bilansu sa sadašnjih 2,5 odsto do sredine veka poveća na 25 procenata, šansu za ekspanziju i profit na ovom tržištu vide i američki proizvođači nuklearne opreme, pre svega Vestinghaus (danas filijala japanske Tošibe). Kao ukupni indijski budžet za ovu svrhu pominje se privlačna svota od 175 milijardi dolara u sledećih 25 godina.

Pošto je Indija obelodanila i planove za unapređivanje svojih vojnih potencijala, od aviona do podmornica, veće izglede da napravi proboj na ovom tržištu, koje se dosad većma snabdevalo iz Rusije, vidi i američki vojnoindustrijski kompleks. Ima, dakle, dosta razloga, za međusobno tapšanje po ramenu.

Što se tiče eventualnih indijskih nuklearnih testova, pozicija Delhija glasi „Mi zadržavamo pravo da isprobavamo, a oni da reaguju”. Stejt department, istina, upozorava na „ozbiljne posledice” ako se tako nešto zaista i desi, ali ta oblast je sada u domenu „šta bi bilo kad bi bilo”.

Oglasio se, naravno, i Pakistan (jedina muslimanska zemlja sa atomskim arsenalom, tradicionalni američki saveznik, a danas i partner u „ratu protiv terora”), zahtevajući isti tretman kao i sused, ali malo je izgleda da će ga dobiti, pre svega zbog toga što se nije pokazao kao dobar čuvar nuklearnih tajni. „Otac islamske bombe”, pakistanski naučnik Abdul Kadir Kan je, kako je otkriveno 2004, mnoge planove za atomsko oružje, vodeći svojevrsni „nuklearni bazar”, prodao Iranu, Libiji i Severnoj Koreji...