Важно место Бањске у српској историји

Мало село Бањска на Косову пољу одавно има сигурно место у историји Срба и целог Балкана и та чињеница не може се никако променити. То се потврдило и у недавном несрећном инциденту изазваном неподношљивим терором привремене окупаторске власти над српским народом.

Манастир Бањска с црквом посвећеном Светом архиђакону Стефану саграђен је у периоду између 1312. и 1316. године, као задужбина српскога краља Стефана Уроша Другог Милутина, једног од најмоћнијих владара династије Немањића и једног од најмоћнијих владара тог доба на Балкану. Даровном повељом краљ је манастиру поклонио огромне поседе, претежно на Косову и Метохији, који су обухватали 75 села и заселака и девет катуна на планини Рогозни с 500 пастирских породица. Манастиру је дарован велики новац и омогућени су му и многи други приходи. То је био један од највећих црквених феудалних поседа средњовековне Србије.

Највећу славу село Бањска је стекло у 19. веку, захваљујући епској песми о легендарном Бановић Страхињи, неисторијској личности, заснованој на легенди и миту непоновљивог српског епског наслеђа.

Почетак песме, који већина читалаца зна наизуст, гласи: „Нетко бјеше Срахињићу бане,/Бјеше бане у маленој Бањској,/У маленој Бањској крај Косова,/Да такога не има сокола.”

Ову епску песму преткосовског циклуса забележио је Вук Караџић средином 19. века. У перо му је лично издиктирао сам аутор песме Тешан Подруговић, из тадашњег Земуна. Вук је, како је о томе сам писао, био очаран лепотом песме и немало изненађен сазнањем да је песму спевао сам Тешан Подруговић.

Према ономе што је у својим записима оставио Вук Караџић, песма је настала на основу истинитог догађаја из живота аутора. Наиме, Тешану Подруговићу су београдски Турци на превару отели младу жену и држали је као робињу једно време, иживљавајући се над њом. А онда су је једног дана вратили несрећном Тешану, наневши му неподношљив бол и тешку увреду. Није могао да се освети, а није било никога ко би његове јаде разумео. Он је био само један од многих несрећника којима је сурови живот тог доба нанео неопростиву неправду, коју ни са ким није могао да подели.

Решио је да свој бол подигне на епски ниво, да тако са свима подели свој јад, не стидећи се своје несрећне судбине. Спевао је незаборавну епску песму у којој је себе видео као митског јунака Страхињића бана „из малене Бањске крај Косова”. Бану је, како песма казује, Турчин Влах-Алија отео жену, ћерку чувеног властелина Југ-Богдана. Као што ни сам песник Тешан Подруговић није наишао на разумевање околине, тако ни у песми Страхињић бан не добија подршку свога таста старог Југ-Богдана, који му саветује да одустане од потраге: „Ал’ ако је једну ноћ ноћила,/Једну ноћцу шњиме под чадором,/Не може ти више мила бити.”

Као што цењени читалац добро зна, Бановић Страхиња га није послушао. У тешком и драматичном двобоју убио је Турчина и са својом љубом кренуо у своју малену Бањску. Успут је свратио у Југовића дворе, у своју тазбину. Ту су га непријатељски дочекали, не разумевши његов подвиг. Наиме, браћа Југовићи по налогу свог оца старог Југ-Богдана, покушала су да убију своју сестру: „Силна ђеца баба послушаше,/Те на своју сестру кидисаше”. Бан их је у томе спречио, прекоревајући их да то није никакво јунаштво: „Не дам вашу сестру похарчити”. Одрекавши се тазбине, одвео је љубу у своју малену Бањску.

Девет браће Југовића са својим оцем Југ-Богданом такође нису историјске личности. Ни турска ни наша историографија нигде их не спомињу. Они су произашли директно из легенде и епског мита, који су обичном човеку били утеха у време ропства.

Епска песма „Бановић Страхиња” је морална вертикала српског народа и победа великог људског срца над опаком сујетом и лажним моралом. Тако је песник Тешан Подруговић своју несрећу уздигао до неслућених висина наше епске књижевности.

Војислав Милић,
карикатурист