Милан Мартић осуђен на 35 година

Милана Мартића (53), бившег министара унутрашњих послова и председника самопроглашене Републике Српске Крајине,Жалбено веће Хашког трибунала јуче је осудило на 35 година затвора за злочине које су припадници милиције и оружаних снага РСКпочинили над несрпским становништвом у Книнској Крајини и западној БиХ, од 1991. до 1995, као и за ракете испаљене на Загреб 2. и 3. маја 1995, којима је покушао да заустави протеривање Срба из западне Славоније у операцији „Бљесак”.

Коначном пресудом потврђена је првостепена пресуда на 35 година затвора која му је изречена у јуну прошле године,иако је Мартић тражио да се она укине и да се организује ново суђење.

Мартић је у својој жалби тврдио да је Претресно веће погрешило када је констатовало да је он 2. и 3. маја 1995. наредио гранатирање Загреба. Жалбено веће је констатовало да он није показао да је Претресно веће погрешило утврдивши да је Мартић сам признао да је наредио гранатирање Загреба и да су посредни докази такође ишли у прилог констатацији да је он де факто издао наређење те да према томе стоји закључак до којег је у светлу целокупног доказног материјала дошло Претресно веће, односно да је ван разумне сумње доказано како је Мартић наредио то гранатирање.

У својој жалби Мартић је изнео аргументацију да је гранатирање Загреба представљало закониту одмазду. Он је тврдио да је Претресно веће пропустило да размотри последице незаконите операције „Бљесак” коју су извеле хрватске снаге кршећи споразум о прекиду ватре. По њему,гранатирање Загреба је било законита војна акција предузета у самоодбрани.

Након разматрања доказног материјала Жалбено веће је констатовало да Мартић није доказао да је Претресно веће погрешило када је констатовало да су ракете „М-87 оркан”,коришћенеу овим околностима,неселективно оружје којим се не могу погађати тачно дефинисани циљеви, штавише Жалбено веће се уверило да би свако разумно претресно веће могло ван разумне сумње да закључи да је Мартић знао какав ефекат има ракета „М-87 оркан” када је наредио гранатирањеЗагреба.

Када је реч о Мартићевом аргументу да је гранатирање Загреба представљало закониту војну акцију извршену у самоодбрани,с обзиром на то да Мартић није показао постојање грешке у закључку Претресног већа да је он намерно одабрао за мету цивилно становништво Загреба,и овај његов аргумент је пао.

У светлу чињенице да је забрана напада на цивиле апсолутна,Жалбено веће није могло да схвати како би Мартићев аргумент да Срби нису били агресори, него су се само бранили, могао да оправда Мартићеве поступке у вези са гранатирањем Загреба.

Навођене ракете „оркан” скоро по правилу су промашивале за око један километар.

У ракетним нападима на главни град Хрватске страдало је седам цивила, а више од 200 их је рањено. А после хрватске акције „Бљесак”, у јеку које су и испаљене ракете на Загреб, Срба у западној Славонији више није било.

Другостепеном пресудом потврђен је и став да је, као Милошевићева испостава у Хрватској, Мартић био учесник тзв. заједничког злочиначког подухвата чији је циљ био „стварање јединствене српске државе кроз уклањање несрба са територија које су Срби сматрали својом територијом”. 

Љ. Милисављевић