Корени десничарског екстремизма

Зависно од стајне тачке, неко ће рећи да десничарски екстремизам, који се прелива у фашизам или нацизам, у Србији нема богату историју, мада има и аутора који такву тврдњу поричу. У социјалним наукама и у историографији деценијама је доминирало становиште да такво одређење припада Југословенском народном покрету ЗБОР, који је Димитрије Љотић (1891-1945) основао почетком 1935. године у Љубљани, али се уназад петнаестак година овакво становиште све више релативизује.

Иза акронима ЗБОР скрива се пуни назив Љотићеве организације Здружена Борбена Организација Рада, која је од оснивања до почетка окупације Југославије у априлу 1941. године имала изразито маргиналну улогу на политичкој сцени.

На изборима 1935. године, ЗБОР је освојио само 0,84 одсто гласова, а и потоњи резултат показао је да ова организација нема дубље социјалне, политичке и идеолошке корене у изборном телу.

Идеолошка и политичка позиција Димитрија Љотића била је неодвојива од његовог дубоког, може се чак рећи фанатичног религиозног осећања и укорењености у патријархалну традицију. Љотићево политичко сазревање обликовано је кроз приближавање различитим концепцијама и кроз удаљавање од њих, од толстојевског анархизма до радикалног противљења држави, од пацифизма до вегетаријанства, од идеје да се замонаши, до бављења адвокатуром и организовања задружног живота.

Противник начела демократије и њених установа, партијско деловање није сматрао за значајно, али је ипак постао члан Народне радикалне странке 1920. године и председник њене омладине, потом је постао дисидент, напустио је странку 1926, а у време краљевске диктатуре био је министар правде у влади генерала Петра Живковића.

Југословенског опредељења, Љотић је ЗБОР поставио као југословенску организацију, а изостанак успеха на парламентарним изборима, њени чланови су у разним приликама, нарочито на Београдском универзитету, надомештали насилним акцијама против левичарских студентских група, поготово оних које су биле под директним утицајем илегалне Комунистичке партије.

До пред Други светски рат, у организацији ЗБОР је све снажније испољаван антисемитизам, свакако и зато што је сам Љотић био уверен у постојање наводног јеврејског плана за владање светом. Генерални секретар ЗБОР-а Милорад Мојић превео је и злогласни фалсификат, „Протоколе сионских мудраца”, уз залагање да се ,,јеврејство мора брзо и енергично ликвидирати”.

После окупације, Љотић је прихватио сарадњу са нацистичким окупационим властима и формирао Српски добровољачки корпус, паравојне формације ЗБОР-а, намењене борби против партизана и комуниста. Овим корпусом командовало је заповедништво 113. немачке дивизије.

Осим у борбама против партизана, припадници Српског добровољачког корпуса, сарађивали су са нацистичким окупатором у акцијама окупаторске одмазде над невиним цивилним становништвом (Крагујевац).

Остаци ових формација и сам Љотић повукли су се крајем рата у Словенију, где је крајем априла 1945. године идеолог и вођа ЗБОР-а погинуо у саобраћајној несрећи. Над његовим одром посмртну беседу је одржао владика Николај Велимировић.

У потоњем страдању на Кочевском рогу, када су партизани стрељали припаднике одбеглих и колаборационистичких формација, ликвидирано је и око две и по хиљаде љотићеваца.

У годинама пре Другог светског рата, Димитрије Љотић је с разних страна политичког и партијског спектра означаван као фашиста а његова организација ЗБОР као фашистичка.

Својевремено је Десимир Тошић указивао да је Љотићева идеологија ослоњена на француског десничара Шарла Мораса, а да су трајна обележја Љотићеве идеологије залагање за државу сталежа, антикомунизам, борба против плутократије с акцентом на антијеврејску реторику и антимасонство, као и борба против демократије.

Тошић је сматрао да је Љотићев покрет имао узор много више у италијанском фашизму него у немачком нацизму, а „велика разлика између љотићеваца и хитлероваца је што су љотићевци били религиозни и богомољци, а Хитлерови нацисти су у основи били атеисти”.

Сл. Кљакић