Деценија украјинског посртања

Пре тачно једну деценију, прецизније 21. новембра 2013, Украјина је кренула у суноврат. Масовни бунт народа, који је у историјске уџбенике уписан као „Евромајдан”, у којем је са власти свргнут тадашњи легално изабрани председник Виктор Јанукович, а украјинско друштво кренуло путем неонацизма, сабијен је у безизлаз. Наде да ће стратешко одвајање од Русије другој по величини европској земљи, привредно осиромашеној по распаду Совјетског Савеза, омогућити да нађе ухлебљење на богатом Западу, током десет година показале су се узалудним.

Уследило је лишавање грађанских права већинског руског становништва у југоисточним деловима земље, што је за одговор имало побуну, повратак Крима под пуни суверенитет Москве, рат... А завршило се фактичким губитком независности, банкротством, претварањем Украјинаца у „јефтину радну снагу за убијање Руса”, безнађем... Истовремено, срушене су наде Европљана да ће се на лак начин докопати плодних украјинских равница, челичана, природних ресурса. А то се не опрашта лако. Садашњи шеф државе Володимир Зеленски суочен је ових дана с отвореном претњом новим „Мајданом”, по њега свакако погубним.

Свет није почео да се мења само због кризе у Украјини. Тај процес био је историјски и друштвено неизбежан. Случај бивше совјетске републике само је показао да ни просторно велике, и наизглед стабилне, државе не могу тек тако да одоле тектонским променама. Чини се, у ствари, да су жеље Украјинаца добиле институционални облик у тренутку кад за то баш и није било најповољније време. Својеврстан повратак у прошлост и нацизам, који је у деловима ове земље био и те како присутан половином прошлог века, испоставио се као слаба карта за улазак међу Европљане опхрване сопственим проблемима. Напротив, само је изазвао сумње. Поготово након оштре реакције Русије и отпочињања Специјалне војне операције у фебруару 2022.

После годину и по војевања стигло се до неких закључака, а пре свега до тога да је бескрајно ратовање на Старом континенту, ипак, ствар прошлости, и да је неопходно приступити мировним преговорима. Као поражени или као победник, свеједно. Мука власти у Кијеву је у томе што је себе довела у позицију да у о том миру у њено име одлучују – други.

А на Западу су већ смислили како да окончају агонију: као прво, признаће се границе дефинисане ратним дејствима на терену, што би значило да Кијев мора да прихвати да су Донбас, Крим, Херсонска и Запорошка област, у складу с референдумском потврдом тамошњих житеља, саставни део Руске Федерације. Украјина би требало и званично да се одрекне поменутих територија.

Руководство у Кијеву одустаће од претензија на чланство у НАТО-у и гарантоваће да бивша совјетска република неће на својој територији распоређивати наоружање које би могло да угрози делове Руске Федерације. Све поменуто, наводно, широм би отворило врата Украјини за прикључење Европској унији.

Интересантно је да се у поменутом предлогу уопште не помињу денацификација земље или будућа судбина Зеленског. А управо је реафирмација политике која је половином прошлог века цео свет гурнула у до тада невиђену ратну катастрофу довела до сукоба у Украјини, па и до војне интервенције руских оружаних снага.

Све поменуто свакако би значило званичну капитулацију актуелног кијевског режима, са свим последицама које би такав чин са собом носио. С друге стране, непознаница је и колико би овакво решење било прихватљиво за Москву. Јер гаранције за предложено не може да да ниједна западна држава, а поготово не САД с НАТО савезницима.

Другим речима, у Кремљу очекују да и западни лидери јавно покажу да одустају од политике војног окружења Русије. А то је тешко очекивати. Наравно, нико не тражи параф Брисела на конкретан документ о украјинској капитулацији, али одустајање од економских санкција наметнутих руском бизнису управо због рата било би за почетак довољан сигнал добре воље.

Такође, на помолу није ни гаранција да се у будућности неће догодити неки нови „Минск 2” (фебруар 2015), кад је под изговором мировног процеса Украјини само обезбеђено довољно времена да се добро наоружа. Јер западним спонзорима овог рата половичан мир дефинитивно не иде наруку. Објективно, не иде ни Русији, свесној да би одлагање правог окончања сукоба онемогућило убрзани привредни и сваки други опоравак борбама уништених територија. Сталне претње новим инцидентима не би допринеле ни повратку расељеног становништва. Једнако Руса као и Украјинаца. А без њих је свака обнова бесмислена.

По свој прилици, житељи друге по величини европске државе мораће сами да одлуче какву будућност желе и ко може да им је гарантује. Зеленски то свакако не може. Он је своје адуте одавно потрошио.