Миришљави љубитељ кактуса

Пространствима Јужне и Централне Америке и југом Северне Америке трчкара и грокће огрличасти пекари – животиња за коју многи, на први поглед, помисле да је обична свиња. Пекари, као и свиња, има додуше њушку са рилом на врху и ситне очи, али се од ове далеке рођаке ипак разликује. Једна од највећих разлика јесте облик очњака. Код обичне свиње они су дужи и повијени док су код пекарија кратки и прилагођени за дробљење тврдих семенки и комадање корења, који су им, уз траву и воће, омиљена храна. Међутим, животиње које живе у пустињским пределима најрадије једу сочне кактусе и њихове плодове, који им утољавају и глад и жеђ, тако да не морају да трагају за појилом у безводним беспућима.

Једу углавном ноћу, а уз храну биљног порекла, ови сваштоједи, уколико живе у близини воде, лове и инсекте, змије, жабе и рибе. Пекари чије је пребивалиште у близини насеља навикли су да „просе” храну од људи, јер су научили да тако никада неће остати гладни. Умиљати младунци често остају у људским насеобинама као кућни љубимци.

Огрличасти пекари живе у крдима у којима их понекад има и по педесетак, подељених на групе од по петнаестак животиња. Крда су на окупу током целе године, али сваки од њихових чланова заузима део територије који припада само њему. Своје парче земљишта обележавају остављајући на стаблима, стенама и трави мирисни траг из жлезда које се налазе испод очију и на леђима. Због овог „парфема” огрличасти пекари је у неким крајевима познат и као мошусно свињче. Мирисне жлезде важне су и у друштвеним односима ових животиња: кад се сретну, пекарији се трљају један о другог, обележавајући припаднике свог крда како би их лакше препознали и учврстили породичне везе.

Међу овим животињама постоји чврста хијерархија. Предводник је најкрупнији мужјак а место осталих чланова крда одређује се на основу њихове величине – што су ситнији, ниже су на друштвеној лествици. Све животиње спавају и хране се заједно, једино се стари и болесни чланови крда осамљују како би угинули далеко од осталих. Уљезе терају и мужјаци и женке заједно, и то тако што јурну на њих снажно их уједајући.

Право да се пари са женкама има само доминантни мужјак, док је осталим мушким члановима крда забрањено да се приближавају женкама у време парења. После пет месеци, обично у време киша, женка се склања од остатка крда и доноси на свет до три младунчета. Подмладак крије како га не би пронашли грабљивци – којоти, јагуари и пуме, али и мужјаци, који често поједу младе. У прва три месеца, док сисају, о њима се, уз мајку, старају старије сестре. Мали број младих животиња дочека дванаест месеци и полну зрелост, али оне које одрасту могу доживети и двадесет пет година.