ПОСЛЕ СТО ДАНА

У тренутку док ово читате, петак пре подне, главни уредници српских медија испијају кафу с премијером Мирком Цветковићем. На његов позив. Разлог је ритуалан – првих сто дана српске владе, а над биланс њеног рада надвила се дугачка сенка, дугачка зато што се ради о жирафи.

Посебно је питање како је и зашто у добром делу медија ова звер засенила два главна зла српске економије – утицај светске финансијске кризе и утицај погодбене ревизије буџета. Али, рекао бих да је то питање, питање жирафе, већ довољно расветљено, као и сва друга бизарна питања згодна за јаке новинске наслове и кад код оних који то штампају нема свести о томе да покрећу једну важну тему.

Елем, јагодински зоолошки врт добио је двадесет милиона динара од српске владе, као буџетску помоћ. Јагодина има специфичан програм локалног развоја, конципиран на посебној врсти туристичке понуде – аква-парку и зоолошком врту. Упућенији од мене кажу да се то исплати и да је варошица живнула.

С друге стране, овај пример довољно је упечатљив да се на малом доказује крупна теза: држава, односно влада, која би прва требало да звони на узбуну понаша се инертно и плаћа цену стварања коалиције у којој је, ако је само о жирафи реч, Драган Марковић, звани Палма, испоставио најмању фактуру.

По ребалансу буџета могло би да се закључи да власти нису свесне могуће економске кризе у свету и њених реперкусија на Србију. Економисти се слажу да је овогодишњи ребаланс буџета трошаџијски и за времена економског просперитета, а камоли у временима кризе. С тим се слаже и министарка финансија, а о гувернеру и да не говоримо, али нема јасних знакова да би влада, и поред таквог става министарке и гувернера, преиспитала свој предлог у светлу нових околности.

Нереално висока јавна потрошња у Србији у доброј мери је последица околности да су све владе биле нестабилне, а да су у тим владама појединци и/или партије хтели „сад и одмах” да испуне сва предизборна обећања. Можда је сада тренутак да се донете одлуке преиспитају, а промена става и одустајање од обећања могло би се правдати и патриотским разлозима, као одбрана земље и грађана од светске финансијске кризе.

Економиста Мирослав Прокопијевић у једном ауторском тексту оцењује да Србија није директно погођена кризом хипотекарног тржишта, али ће бити погођена индиректним ефектима. То су мања тражња, пре свега у Европи, и скупљи кредити. „Укупни ефекти на читаву привреду”, пише Прокопијевић, „неће бити разорни, пре умерени, али могу бити врло тешки за неке фирме. Али то нису највећи финансијски ризици за Србију. Од последица кризе у свету за фирме и грађане у Србији је много опаснија темпирана бомба нереалног курса динара. Последице његовог наглог обезвређења би за Србију биле вероватно горе него што су последице хипотекарне кризе за САД и Европу. Многи појединци и фирме би се нашли у великим проблемима са отплатом кредита, а банке са не мањим проблемима у ненаплативим потраживањима. Тај филм се још снима, па ћемо га гледати нешто касније”.

Биланс сто владиних дана крунисан је успехом српске дипломатије у Њујорку и, нешто пре тога, растакањем главне опозиционе странке, ма колико цинично звучало спајање те две ствари. Али, то су факти који би влади требало да улију одређену врсту сигурности, самоуверености и елана.

Зашто би били јачи интереси који су спојили партнере у влади од интереса који треба да их одрже на власти и да ли се с том спознајом може формулисати нова врста дневног реда која ће бити у сагласности с промењеним околностима?

главни уредник недељника „Време”