POSLE STO DANA

U trenutku dok ovo čitate, petak pre podne, glavni urednici srpskih medija ispijaju kafu s premijerom Mirkom Cvetkovićem. Na njegov poziv. Razlog je ritualan – prvih sto dana srpske vlade, a nad bilans njenog rada nadvila se dugačka senka, dugačka zato što se radi o žirafi.

Posebno je pitanje kako je i zašto u dobrom delu medija ova zver zasenila dva glavna zla srpske ekonomije – uticaj svetske finansijske krize i uticaj pogodbene revizije budžeta. Ali, rekao bih da je to pitanje, pitanje žirafe, već dovoljno rasvetljeno, kao i sva druga bizarna pitanja zgodna za jake novinske naslove i kad kod onih koji to štampaju nema svesti o tome da pokreću jednu važnu temu.

Elem, jagodinski zoološki vrt dobio je dvadeset miliona dinara od srpske vlade, kao budžetsku pomoć. Jagodina ima specifičan program lokalnog razvoja, koncipiran na posebnoj vrsti turističke ponude – akva-parku i zoološkom vrtu. Upućeniji od mene kažu da se to isplati i da je varošica živnula.

S druge strane, ovaj primer dovoljno je upečatljiv da se na malom dokazuje krupna teza: država, odnosno vlada, koja bi prva trebalo da zvoni na uzbunu ponaša se inertno i plaća cenu stvaranja koalicije u kojoj je, ako je samo o žirafi reč, Dragan Marković, zvani Palma, ispostavio najmanju fakturu.

Po rebalansu budžeta moglo bi da se zaključi da vlasti nisu svesne moguće ekonomske krize u svetu i njenih reperkusija na Srbiju. Ekonomisti se slažu da je ovogodišnji rebalans budžeta trošadžijski i za vremena ekonomskog prosperiteta, a kamoli u vremenima krize. S tim se slaže i ministarka finansija, a o guverneru i da ne govorimo, ali nema jasnih znakova da bi vlada, i pored takvog stava ministarke i guvernera, preispitala svoj predlog u svetlu novih okolnosti.

Nerealno visoka javna potrošnja u Srbiji u dobroj meri je posledica okolnosti da su sve vlade bile nestabilne, a da su u tim vladama pojedinci i/ili partije hteli „sad i odmah” da ispune sva predizborna obećanja. Možda je sada trenutak da se donete odluke preispitaju, a promena stava i odustajanje od obećanja moglo bi se pravdati i patriotskim razlozima, kao odbrana zemlje i građana od svetske finansijske krize.

Ekonomista Miroslav Prokopijević u jednom autorskom tekstu ocenjuje da Srbija nije direktno pogođena krizom hipotekarnog tržišta, ali će biti pogođena indirektnim efektima. To su manja tražnja, pre svega u Evropi, i skuplji krediti. „Ukupni efekti na čitavu privredu”, piše Prokopijević, „neće biti razorni, pre umereni, ali mogu biti vrlo teški za neke firme. Ali to nisu najveći finansijski rizici za Srbiju. Od posledica krize u svetu za firme i građane u Srbiji je mnogo opasnija tempirana bomba nerealnog kursa dinara. Posledice njegovog naglog obezvređenja bi za Srbiju bile verovatno gore nego što su posledice hipotekarne krize za SAD i Evropu. Mnogi pojedinci i firme bi se našli u velikim problemima sa otplatom kredita, a banke sa ne manjim problemima u nenaplativim potraživanjima. Taj film se još snima, pa ćemo ga gledati nešto kasnije”.

Bilans sto vladinih dana krunisan je uspehom srpske diplomatije u Njujorku i, nešto pre toga, rastakanjem glavne opozicione stranke, ma koliko cinično zvučalo spajanje te dve stvari. Ali, to su fakti koji bi vladi trebalo da uliju određenu vrstu sigurnosti, samouverenosti i elana.

Zašto bi bili jači interesi koji su spojili partnere u vladi od interesa koji treba da ih održe na vlasti i da li se s tom spoznajom može formulisati nova vrsta dnevnog reda koja će biti u saglasnosti s promenjenim okolnostima?

glavni urednik nedeljnika „Vreme”