Дан кад је рођена друга Југославија

Јајце 1943. године, град у Независној држави Хрватској, који је током рата неколико пута прелазио из једних у друге руке. Од августа 1943. до јануара 1944. само место са околином контролисале су партизанске снаге. То је период „капитулације Италије”, разоружавања италијанских дивизија од стране партизанских јединица, ослобођења градова, формирања нових корпуса партизанске војске, али и не само период признавања партизанског покрета, него и све веће и континуиране војне, материјалне, политичке и моралне подршке партизанском вођству, посебно од савезничких ваздухопловних снага стационираних на аеродромима у Јужној Италији.

Међу чађавим зидовима, попаљеним кућама, угашеним огњиштима и рушевинама, траговима усташке најезде на десној обали Пливе, испод невелике падине, обрасла коровом, издвајала се још 1941. изгорела зграда бившег Соколског дома. У првој ратној години усташким слугама немачког окупатора дом је служио као конц-логор. Ова зграда, која је имала бину и могла да прими око 500 људи, обновљена је за 21 дан под руководством инжењера Живе Ђорђевића, делегата из Србије на Другом заседању АВНОЈ-а. Пре и после заседања у овој згради одвијао се богат културни програм, а Казалиште народног ослобођења изводило је позоришне представе.

Под самим зидинама старог града, у неколико ниских босанских кућица, смештени су Врховни штаб НОВ и ПОЈ и Централни комитет Комунистичке партије Југославије. Ту су другови Тито, Кардељ, Ранковић, Ђилас, Пијаде припремали Друго заседање АВНОЈ-а.

Кривудавим улицама, по сипљивој јесењој киши, пристизали су већници, како се обично називају, из разних крајева. Црногорска делегација, предвођена Иваном Милутиновићем, кренула је из Колашина 16, а у Јајце стигла 28. новембра увече, некомплетна, пошто су четири већника остала на путу. Организована словеначка делегација кренула је 9. новембра, а 17. стигла у Оточац и придружила се делегатима ЗАВНОХ-а, међу којима је био и један број Срба који су ратовали на тим просторима. Кренули су камионима, па од Висућа наставили пешице и 28. увече стигли у Јајце. Српске делегације није било, нити је бирана, а Србију су представљали борци и руководиоци у партизанским јединицама и покрету на том терену.

„Што се Србијанаца тиче, они ће бити претстављени на засједању, јер су они у ове крајеве дошли још прије тодину и по дана с Првом и Другом пролетерском бригадом, ратовали одавде до Книна и Бихаћа, па кроз Четврту и Пету офанзиву, долином Раме и Неретве, затим у Санџаку и Црној Гори, на Сутјесци и Балиновцу, и мало доцније, по Источној Босни до Озрена и Зворника, да би се прије четири мјесеца опет вратили у Крајину”, писао је Родољуб Чолаковић.

Друго заседање АВНОЈ-а одржано је у присуству 142 већника. Мало пре седам часова у салу је ушао, праћен члановима Врховног штаба, друг Тито, поздрављен пљескањем и одушевљеним покличима. Тито – Партија, Стаљин – Тито!

После избора радног председништва, извештаја др Ивана Рибара о раду Извршног одбора АВНОЈ-а изабраног на Првом заседању 1942. у Бихаћу и других говорника, на говорницу је са смешком на лицу, у војничком оделу, ступио Тито и прочитао реферат о развитку ослободилачке борбе народа Југославије у вези с међународним догађајима. „Сва се сала претворила у ухо, Тито чита полако, глас му је миран; само кад говори о издајницима и њиховим покровитељима у иностранству осјети се у гласу гњевна нота која као варница пали делегате и изазива јаросне повике против издајника.”

Кад је Тито завршио свој реферат, сви делегати су скочили на ноге и приредили му овације, поклици и аплауз су трајали неколико минута. Сала се поново стишала и започела је дискусија, која се сводила на похвале Титу и народноослободилачкој борби и осуде издајника.

Основни документ Другог заседања АВНОЈ-а јесте Декларација, уз неколико општепознатих одлука:

– да се АВНОЈ претвори у врховно законодавно и извршно представничко тело Југославије и да се формира Национални комитет ослобођења Југославије са свим обележјима владе. Преко тога органа АВНОЈ ће остварити своју извршну функцију,

– да се југословенској избегличкој влади одузму сва права законите владе Југославије,

– да се краљу Петру Другом Карађорђевићу забрањује повратак у земљу, с тим да ће питање краља и монархије решити сам народ својом сопственом вољом после ослобођења читаве земље,

– да се прегледају сви међународни уговори и обавезе које су склопиле избегличке владе, па да се пониште или одобре, с тим да се не признају уговори и обавезе које би убудуће у иностранству склапала избегличка влада,

– да се Југославија изгради на демократској федеративној основи као државна заједница равноправних народа и друге.

На завршетку заседања, 30. новембра, изабрано је Председништво АВНОЈ-а. Људи који су изабрани представљени су по занимањима, а у стварности огромна већина су били комунисти (председник др Иван Рибар, адвокат из Београда, потпредседници Моша Пијаде, новинар и сликар из Београда, Антун Августинчић, вајар из Загреба, Јосип Рус, судија са Бледа, Марко Вујачић, бивши сенатор из Црне Горе, Димитар Влахов, публициста из Македоније…) За секретара Председништва АВНОЈ-а изабран је Родољуб Чолаковић, публициста.

Прва седница Председништва АВНОЈ-а одржана је 30. новембра у три часа изјутра.

„Како нема столица за све чланове, то нико не сједи, него сви чланови стоје око претсједника Рибара. Он отвара сједницу и ставља на дискусију први приједлог одлуке Претсједништва АВНОЈ-а: словеначка делегација преко Јосипа Видмара предлаже да се Титу додијели назив маршала Југославије. Приједлог одлуке усваја се једногласно.

Сви прилазимо Титу и честитамо, прима се још неколико одлука, а онда на говорницу излази Моша Пијаде и саопштава засједању да је Претсједништво АВНОЈ-а одржало прву сједницу на којој је прихваћен приједлог словеначке делегације и да је Титу додијељен назив маршала Југославије. Делегати пљешћу, чују се поклици: ’Живио маршал Тито’”, забележио је Чолаковић.

„Тито узима ријеч. Узбуђен, али савлађујући се, он захваљује на признању које се чини не само њему лично, него читавој нашој војсци, свима онима који су је кроз устанак стварали и од партизанских одреда створили велику, добро организовану и прилично наоружану армију.” Заседање закључује др Рибар и позива све делегате да се сваки у свом крају бори за јачање наше нове државе – Демократске Федеративне Југославије.

У пет часова изјутра 30. новембра делегати напуштају салу и разилазе се. Заседање АВНОЈ-а било је завршено.

Сутрадан је у истој сали приређена приредба у част Другог заседања АВНОЈ-а, с народним песмама и играма и Нушићевим „Народним послаником”. Тито је на растанку приредио ручак делегатима у великој просторији фабрике карбида, на периферији Јајца, где је био смештен Врхови штаб.

„Сједимо – за столовима слупаним од неорендисаних јелових дасака, пред нама је веома скроман ручак, који се сервира у плитким плеханим тањирима… Једна наша јединица послала нам пива које је недавно заплијенила од непријатеља. Дижу се здравице: Титу, партији, војсци, побједи савезничког оружја. Тито, огрнут шињелом, расположен, насмијан, сједи у челу трпезе, и пуши свој чибучић. На крају ручка дигао се и казао делегатима свега двије реченице, које сам добро запамтио: ’Другови, свима вам желим да срећно стигнете у своје крајеве и да у вашем раду постигнете још боље резултате, А треће засједање АВНОЈ-а одржаћемо у нашем ослобођеном Београду.’ Његове су ријечи прозвучале сигурно и увјерено”, записао је Родољуб Чолаковић.

У сложеним унутрашњим и међународним околностима ове одлуке су имале интерни карактер нарастајућег покрета који ће постати победник. Оне су током 1944. и после избора за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945, који су представљени као избори „за Тита или за краља”, уграђене у законска и уставна решења. Тим одлукама дат је значај тековина револуције, дана кад је рођена република, кад је дошло до револуционарне смене власти и слично. Одлуке АВНОЈ-а и „светлости новембра”, обасјавале су и славиле Титову Југославију, али у узимане као аргумент, посебно словеначког и хрватског сепаратистичког руководства, у процесу разбијања југословенске федерације.

*Историчар

Како је Тито постао маршал

Иако су од 1. маја 1943. у партизанској војсци постојали подофицирски и официрски чинови, на Титовом мундиру, а то се види и на фотографијама, сем петокраке, није било никакве ознаке чина. Само Тито, који другима даје чинове, нема чина. Ту дилему разрешио је Моша Пијаде, чијим је залагањем прво пленум АВНОЈ-а донео начелну одлуку о установљавању тог назива и о томе да тај назив додељује Председништво АВНОЈ-а. За време паузе у раду заседања одржало је новоизабрано Председништво АВНОЈ-а, у присуству 42 члана, своју прву седницу, на позорници, иза спуштене завесе. Донете су четири одлуке: о додељивању назива маршала Југославије другу Титу, о именовању Националног комитета, о одобравању одлуке Пленума Освободилне фронте о прикључењу Словеначког Приморја слободној Словенији у Федеративној Југославији, као и одлука Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске о прикључењу Истре, Ријеке, Задра и хрватских јадранских острва слободној Хрватској у ФНРЈ и најзад одлука о образовању Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача. Одлука о именовању друга Тита маршалом Југославије била је прва на дневном реду због тога да би у одлуци о именовању Националног комитета он могао да се означи новим називом. Био је то предлог Јосипа Видмара у име словеначке делегације. Од тог тренутка Тито је у посебној маршалској униформи.