Због чега се жене одричу наслеђа

Упркос чињеници да су мушкарци и жене изједначени пред законом у погледу наслеђивања више од 70 година, пракса говори да се у многим деловима наше земље кћерке одричу наследства у корист браће, а мајке имовине у корист синова – пре свега зарад „мира у кући”. Али и бојазни да ће бити искључене из породице ако истакну да имају иста права као и мушки чланови породице. Најновије истраживање Женског колубарског округа показује да чак 44 одсто жена у Србији, наспрам 0,5 процената мушкараца, не прихвата наследство, чиме га индиректно препушта мушким наследницима, или прихвати наследство па га онда уступи браћи или мушким члановима породице.

Студија спроведена у периоду од априла до јуна ове године, у оквиру пројекта „Женско право на наслеђивање” показује да чак 84 одсто испитаних жена изјављује да им нико није рекао да ће изгубити право на социјалну помоћ ако се одрекну наследства, истакнуто је на конференцији под називом „Право на наслеђивање – пут ка родној равноправности и заустављању насиља”. Конференцију су партнерски организовале канцеларија повереника за заштиту равноправности, агенција Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена (UN WOMEN) и Центар за истраживање друштва ИДЕАС.

– Закони су јасни – имовинска права не познају пол и једнако третирају мушкарце и жене, али је обичајно право да се жене одричу наслеђа у корист браће и мушких сродника и даље на снази у многим деловима наше земље. Као објашњење углавном се наводи традиција, обичаји, страх од одбацивања и осуда околине, али и уверење да то „тако треба да буде”. Какви год да су разлози, одрицање од имовине својих предака има немерљиве последице по будућност жене, али и на друга права ње и њене деце. Важно да свако ко се одриче наследства зна које су последице тог чина – због тога смо и креирали водич „Право на наследство – једнако право за све” како би жене информисали о њиховим наследним правима и последицама одрицања од тих права – истакла је Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности.

Директорка агенције UN WOMEN Милана Рикановић нагласила је да се жене и даље васпитавају да имовина „остаје у породици” и да ће своју стећи удајом, а због обичајног права оне се често доводе у ситуацију да немају имовину, што их чини економски зависним од својих партнера или других чланова породице. Економска зависност повећава ризик од доживљавања неког облика насиља. Због тога је важно истаћи да је жена која има своју имовину и своја примања, самосталнија и оснаженија да пријави насиље у поређењу са оним женама које немају никакву економску стабилност ни имовину.

Подсећајући да свега четвртина жена у Србији има имовину на своје име, Љиљана Лончар из агенције Уједињених нација за родну равноправност, нагласила је да је ова статистика још неповољнија у руралним крајевима, у којима се скоро 90 одсто имовине води на мушке чланове породице. Знајући да економска и стамбена зависност, жене доводи у остале животне зависности и ставља их у ризик од насиља, агенција UN WOMEN водила је кампању „Колики је мој део”, како би жене оснажила да захтевају своја наследна права.

Представница Јавнобележничке коморе Србије Јасна Аџић навела је да се у градским срединама, а нарочито у Београду, жене ретко одричу свог породичног наслеђа додајући да се чак 40 одсто парничних судских поступака води око наследства. Она је истакла да је дужност нотара да сваку особу која жели да се одрекне права наслеђивање, упозори да једном дата изјава не може касније да се мења, што значи да жене не могу да „повуку” своју одлуку о одрицању од имовине.