Zbog čega se žene odriču nasleđa

Uprkos činjenici da su muškarci i žene izjednačeni pred zakonom u pogledu nasleđivanja više od 70 godina, praksa govori da se u mnogim delovima naše zemlje kćerke odriču nasledstva u korist braće, a majke imovine u korist sinova – pre svega zarad „mira u kući”. Ali i bojazni da će biti isključene iz porodice ako istaknu da imaju ista prava kao i muški članovi porodice. Najnovije istraživanje Ženskog kolubarskog okruga pokazuje da čak 44 odsto žena u Srbiji, naspram 0,5 procenata muškaraca, ne prihvata nasledstvo, čime ga indirektno prepušta muškim naslednicima, ili prihvati nasledstvo pa ga onda ustupi braći ili muškim članovima porodice.

Studija sprovedena u periodu od aprila do juna ove godine, u okviru projekta „Žensko pravo na nasleđivanje” pokazuje da čak 84 odsto ispitanih žena izjavljuje da im niko nije rekao da će izgubiti pravo na socijalnu pomoć ako se odreknu nasledstva, istaknuto je na konferenciji pod nazivom „Pravo na nasleđivanje – put ka rodnoj ravnopravnosti i zaustavljanju nasilja”. Konferenciju su partnerski organizovale kancelarija poverenika za zaštitu ravnopravnosti, agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN WOMEN) i Centar za istraživanje društva IDEAS.

– Zakoni su jasni – imovinska prava ne poznaju pol i jednako tretiraju muškarce i žene, ali je običajno pravo da se žene odriču nasleđa u korist braće i muških srodnika i dalje na snazi u mnogim delovima naše zemlje. Kao objašnjenje uglavnom se navodi tradicija, običaji, strah od odbacivanja i osuda okoline, ali i uverenje da to „tako treba da bude”. Kakvi god da su razlozi, odricanje od imovine svojih predaka ima nemerljive posledice po budućnost žene, ali i na druga prava nje i njene dece. Važno da svako ko se odriče nasledstva zna koje su posledice tog čina – zbog toga smo i kreirali vodič „Pravo na nasledstvo – jednako pravo za sve” kako bi žene informisali o njihovim naslednim pravima i posledicama odricanja od tih prava – istakla je Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

Direktorka agencije UN WOMEN Milana Rikanović naglasila je da se žene i dalje vaspitavaju da imovina „ostaje u porodici” i da će svoju steći udajom, a zbog običajnog prava one se često dovode u situaciju da nemaju imovinu, što ih čini ekonomski zavisnim od svojih partnera ili drugih članova porodice. Ekonomska zavisnost povećava rizik od doživljavanja nekog oblika nasilja. Zbog toga je važno istaći da je žena koja ima svoju imovinu i svoja primanja, samostalnija i osnaženija da prijavi nasilje u poređenju sa onim ženama koje nemaju nikakvu ekonomsku stabilnost ni imovinu.

Podsećajući da svega četvrtina žena u Srbiji ima imovinu na svoje ime, Ljiljana Lončar iz agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost, naglasila je da je ova statistika još nepovoljnija u ruralnim krajevima, u kojima se skoro 90 odsto imovine vodi na muške članove porodice. Znajući da ekonomska i stambena zavisnost, žene dovodi u ostale životne zavisnosti i stavlja ih u rizik od nasilja, agencija UN WOMEN vodila je kampanju „Koliki je moj deo”, kako bi žene osnažila da zahtevaju svoja nasledna prava.

Predstavnica Javnobeležničke komore Srbije Jasna Adžić navela je da se u gradskim sredinama, a naročito u Beogradu, žene retko odriču svog porodičnog nasleđa dodajući da se čak 40 odsto parničnih sudskih postupaka vodi oko nasledstva. Ona je istakla da je dužnost notara da svaku osobu koja želi da se odrekne prava nasleđivanje, upozori da jednom data izjava ne može kasnije da se menja, što znači da žene ne mogu da „povuku” svoju odluku o odricanju od imovine.