Миленково чаробно корење

Требиње – Село Вучја у источном делу требињске општине смештено је уз саму границу Црне Горе и Босне и Херцеговине. Свега педесетак метара од сада државне а некада непостојеће границе, смештена је породична кућа Средановића. Поред куће пчелињак и виноград, а испред пространо двориште. Уобичајена слика за херцеговачка сеоска домаћинства.

Из једног дела дворишта чују се лагани ударци дрвеног чекића у длето. То педесетпетогодишњи Миленко Средановић обрађује велики јаворов пањ претварајући га у скулптуру. Када је доврши, она ће наћи место негде у малом изложбеном простору у који је Миленко претворио стару породичну кућу, или ће је поклонити некоме.

– Почео сам да радим са дрветом као петнаестогодишњи дечак, помажући оцу. Тада смо живели у Дубровнику, а отац је као врстан мајстор за дрво често био ангажован на уређењу ентеријера ексклузивних дубровачких кафића и ресторана. Говорио ми је да дрвену фигуру треба оживети и спојити је са земљом. Те су ми његове речи стално у подсвести, а посебно од када сам пре двадесетак година почео самостално, као самоуки уметник, да израђујем скулптуре од дрвета – приповеда Миленко Средановић.

До рата Миленко је радио у Дубровнику као конобар, а рат га је вратио на родно огњиште, у Вучију. Већ десет година је без посла и сву енергију посветио је изради необичних скулптура од дрвета које доноси из оближње планине Бијела гора. Недавно је у Требињу имао и прву самосталну изложбу.

– Понекад пешачим и по два сата у брдо да бих нашао корен или пањ необичног облика. Ако је комад већих димензија, некад ми је потребна помоћ да бих га донео кући. Најчешће користим јавор, јасен или граб. Корење сушим и по неколико година, а многи од њих никада и не дођу на обраду. Важно је да у облику дрвета препознам нешто и почнем да га обрађујем како бих му дао коначан облик. Неке данима држим поред кревета где спавам, посматрам их и размишљам шта да направим – објашњава самоуки уметник.

Миленко каже да је сав алат за обраду дрвета наследио од оца и да не користи никакве вештачке лакове и боје већ само природни восак. Дуго му је, каже, требало да своје умеће представи јавности, а сад га већ често зову да ради на уређењу ресторана или етнокућа које су поново популарне.

– Највеће ми је богатство то што ме разуме и подржава породица. Драго ми је да мој мали унук са занимањем прати шта радим и намеравам да му сваке године за рођендан поклоним неку фигуру коју сам израдио. Цело наше братство Средановића ме подржава, неки ми чак поклањају алат за рад. Да би човек радио нешто овако мора да има потпуну слободу, а ја је на срећу имам – прича Миленко и даље лагано лупкајући чекићем у длето.

Његове скулптуре, не тако давно, биле су под земљом, јер је, како каже, већина лепих ствари скривена. Миленко их извлачи на светлост дана и даје им коначан облик и значење.