Milenkovo čarobno korenje

Trebinje – Selo Vučja u istočnom delu trebinjske opštine smešteno je uz samu granicu Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Svega pedesetak metara od sada državne a nekada nepostojeće granice, smeštena je porodična kuća Sredanovića. Pored kuće pčelinjak i vinograd, a ispred prostrano dvorište. Uobičajena slika za hercegovačka seoska domaćinstva.

Iz jednog dela dvorišta čuju se lagani udarci drvenog čekića u dleto. To pedesetpetogodišnji Milenko Sredanović obrađuje veliki javorov panj pretvarajući ga u skulpturu. Kada je dovrši, ona će naći mesto negde u malom izložbenom prostoru u koji je Milenko pretvorio staru porodičnu kuću, ili će je pokloniti nekome.

– Počeo sam da radim sa drvetom kao petnaestogodišnji dečak, pomažući ocu. Tada smo živeli u Dubrovniku, a otac je kao vrstan majstor za drvo često bio angažovan na uređenju enterijera ekskluzivnih dubrovačkih kafića i restorana. Govorio mi je da drvenu figuru treba oživeti i spojiti je sa zemljom. Te su mi njegove reči stalno u podsvesti, a posebno od kada sam pre dvadesetak godina počeo samostalno, kao samouki umetnik, da izrađujem skulpture od drveta – pripoveda Milenko Sredanović.

Do rata Milenko je radio u Dubrovniku kao konobar, a rat ga je vratio na rodno ognjište, u Vučiju. Već deset godina je bez posla i svu energiju posvetio je izradi neobičnih skulptura od drveta koje donosi iz obližnje planine Bijela gora. Nedavno je u Trebinju imao i prvu samostalnu izložbu.

– Ponekad pešačim i po dva sata u brdo da bih našao koren ili panj neobičnog oblika. Ako je komad većih dimenzija, nekad mi je potrebna pomoć da bih ga doneo kući. Najčešće koristim javor, jasen ili grab. Korenje sušim i po nekoliko godina, a mnogi od njih nikada i ne dođu na obradu. Važno je da u obliku drveta prepoznam nešto i počnem da ga obrađujem kako bih mu dao konačan oblik. Neke danima držim pored kreveta gde spavam, posmatram ih i razmišljam šta da napravim – objašnjava samouki umetnik.

Milenko kaže da je sav alat za obradu drveta nasledio od oca i da ne koristi nikakve veštačke lakove i boje već samo prirodni vosak. Dugo mu je, kaže, trebalo da svoje umeće predstavi javnosti, a sad ga već često zovu da radi na uređenju restorana ili etnokuća koje su ponovo popularne.

– Najveće mi je bogatstvo to što me razume i podržava porodica. Drago mi je da moj mali unuk sa zanimanjem prati šta radim i nameravam da mu svake godine za rođendan poklonim neku figuru koju sam izradio. Celo naše bratstvo Sredanovića me podržava, neki mi čak poklanjaju alat za rad. Da bi čovek radio nešto ovako mora da ima potpunu slobodu, a ja je na sreću imam – priča Milenko i dalje lagano lupkajući čekićem u dleto.

Njegove skulpture, ne tako davno, bile su pod zemljom, jer je, kako kaže, većina lepih stvari skrivena. Milenko ih izvlači na svetlost dana i daje im konačan oblik i značenje.