Предлог да споменик цару Душану буде испред Цркве Светог Марка

Српски владар цар Душан Силни, чији земни остаци почивају у Цркви Светог апостола и евангелисте Марка, требало би да добије спомен-обележје и то испред овог јединственог храма на Ташмајдану. Како се могло чути из медија, иницијативу за подизање споменика поднео је Александар Шапић, председник Привременог органа града, на седници одржаној у понедељак.

Пред члановима Привременог органа нашла се и иницијатива да једна од улица у „Београду на води” добије назив по чувеном задужбинару Луки Ћеловићу – Требињцу, добротвору који је највећи део своје имовине оставио у наслеђе српском народу. Као предлог увршћена је и идеја Ане Брнабић да улица код некадашње Ложионице добије има Улица идеја. На дневном реду био је и предлог за подизање споменика хероини балканских ратова и Великог рата Милунки Савић у насељу Браће Јерковић. Оно што је прошло гласање овог привременог органа јесте и ребаланс буџета, трећи ове године. У септембру је буџет био 190.901.723.744 динара, а он је сада мањи и износи 174.211.091.011 динара.

Осим што би испред храма требало да буде подигнут споменик, и сам плато би могао да добије име по Цару Душану. И ова иницијатива била је међу предложеним тачкама и такође ју је предложио Шапић.

Живот Стефана Уроша Четвртог Душана Немањића пратила су освајања, богат политички живот, сукоби са црквом, са оцем, Византијом... а његову смрт мистерија. Oвај моћни српски владар творац је и најважнијег српског средњовековног закона, а његово царство обухватало је централну и јужну Србију, целу Македонију и Албанију, без Драча, део Босне и Херцеговине, део Грчке до Тесалије, Црну Гору, и раме уз раме стајало са тадашњим царствима на Истоку и Западу.

Рођен је око 1308. године, од оца Стефана Уроша Трећег Немањића (краљ Стефан Дечански) и бугарске принцезе Теодоре. Душан је на престо ступио 1331. године у Сврчину, једном од краљевских дворова Немањића. Државу је проширио освајањима, а најважнија су се одиграла од 1342. до 1345, када је заузео и моћни град Сер, на северу Грчке. За цара је крунисан 1346. године у Скопљу, које је проглашено за његову престоницу.

Цар Душан умро је 20. децембра 1355. по старом календару, после кратке болести и у јеку припрема за освајање Цариграда, због чега се сумњало да је отрован. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих архангела у Призрену кога је до темеља 1615. године срушио Синан паша и од тог материјала сазидао џамију у Призрену, која и данас постоји.

Остатке цара Душана 1927. године пронашао је прота и професор Радослав Грујић на месту где се налазио манастир Светих архангела и пренео их у Скопље, а затим их је 1941. године предао Патријаршији у Београду. Ту су чувани до 19. маја 1968. године, када су уз присуство више од 6.000 верника, патријарха Германа и готово свих архијереја Српске цркве пренесени у Цркву Светог Марка.

Моћни владар могао да буде и у Пионирском парку

Идеја да цар Душан, чије једино обележје постоји испред Палате правде у Савској улици, добије споменик чула се и 2015. године. Тада је постојао предлог да се обележје постави у Пионирском парку између Скупштине града и здања Председништва на Андрићевом венцу. Споменик цару Душану требало је да буде изливен у бронзи и да приказује овог владара како у десној руци држи жезло на чијем је врху грб Немањића, а у левој штит који симболизује Византију. Скулптура висока четири метра требало је да стоји на постаменту од два метра.

Годину дана раније предложено је да се на том месту постави монумент Карађорђевићима – краљу Петру првом Ослободиоцу и Александру Ујединитељу. На тај предлог негативно је реаговао велики део јавности и Крунског савета Обреновића. На то узвишење некадашњег дворског парка учесници Мајског преврата 1903. године су из објекта, који је у међувремену срушен, бацили тела убијеног краљевског пара Александра и Драге Обреновић.  

Споменик патријарху Павлу

У близини храма пре неколико година уређен је простор на коме се налази споменик патријарху Павлу. Споменик је симболички подигнут у новембру 2018. у близини трамвајске окретнице, али није баш наишао на јединствено прихватање јавности, већ је било доста осуда. Многи су сматрали да патријарх није приказан у јасној пози како се вози у трамвају, што је био обичај који је за живота често упражњавао.