Ле Клезију „Нобел”

Нема више недоумица, кладионица, неизвесности, типовања: добитник Нобелове награде за књижевност је водећи француски књижевник Жан-Мари Густав Ле Клезио, саопштио је јуче Нобелов комитет, већ по традицији у 13.01. минут. Ле Клезију је награда припала за опус који је начинио „пробој” у литератури, и он је тиме постао први Француз који је добио „Нобела” после Клода Симона 1985. Сви остали, како их зову, „вечити губитници” или „не-нобеловци”: Амос Оз, Харуки Мураками, Адонис, Филип Рот, Апдајк, Магрис, ДеЛило, настављају да чекају престижно признање и лепу своту од 1,4 милиона долара.

Ле Клезио је завредио признање, како се наводи у образложењу, као аутор нових праваца, поетске авантуре и сензуалне екстазе, и истраживач људског рода изван и испод (граница) владајуће цивилизације.

Рођен 1940, Жан-Мари Густав Ле Клезио потиче из породице која је у 18. веку емигрирала из Британије на Маурицијус. Са осам година одлази у Нигерију где отац ради као војни лекар. Породица се потом сели у Француску, где Ле Клезио у Ници дипломира књижевност. Честе сеобе (Нигерија, Панама, САД) од детињства стварају путника, трагаоца, што ће се и те како одразити на његово дело и начин мишљења. У зрелим годинама он ће наставити да путује предајући књижевност на универзитетима на Тајланду, Мексику, у Тексасу…

Прву славу Ле Клезио стиче са 23 године делом „Записник” које му доноси престижну француску награду „Ренодо”, а наставља да пише кратке приче, романе, филозофске есеје. Иако је један од најпревођенијих француских аутора, критика примећује да се Ле Клезијево дело одупире уобичајеним темама и одређењима. Склон експериментима у изразу, у јавности ствара слику писца авангардног опредељења, иноватора и побуњеника. Његови протагонисти су, наводи критика, врло често усамљеници. Људи који покушавају да нађу начин да се прилагоде модерном животу и технолошком развоју, или они који долазе у сукоб са урбаним окружењем. Стога не чуди да су му омиљени писци Стивенсон и Џојс, приметно, обојица изгнаници.

Године проживљене са припадницима индијанских племена у Панами (1969–1973), пресудно су утицале на идеје овог писца. Опречности различитих култура, неуједначене стране глобализације, доминација западног рационализма, проживљене на својој кожи, у „властитим ципелама”, морале су да се одразе и на пишчево стваралаштво. Како је рекао у једном интервјуу, фасцинација америчким Индијанцима, променила је цео његов живот и представу о свету и уметности, „начин на који се опходим са људима, начин на који ходам, једем, спавам, волим и сањам”.

– Немам више илузију да књижевност може да промени свет, можда само да сагледа политичку импотенцију. Живимо у турбулентном времену које нас бомбардује најразличитијим идејама и сликама. Циљ литературе јесте да сагледа његов ехо, и одраз тог данашњег хаоса. Савремена литература само је литература очаја, речи су новопеченог нобеловца. – Добра литература треба да осветли процеп културе и природе, емоција и друштва, реалности и социјалне правде, сматра овај писац.

Растрзан између разних континената, традиција, крви предака, овај књижевник је јавно говорио да себе не доживљава као искључиво француског писца. И да Француска никада није била његов једини извор инспирације.

– Западна култура је постала превише монолитна. Фасцинација урбаним и технолошким бацила је у запећак друге форме изражавања – религију, осећања, људскост. Управо та свест окреће ме другим цивилизацијама, истакао је једном приликом Ле Клезио.

Борац против западне доминације, заљубљеник у природу, „Индијанац у граду”, писац о изгубљеном рају, лутању и усамљености, упркос интернационалној слави, изабрао је да остане по страни књижевног естаблишмента. На недавно постављено пророчко питање: „Кандидат сте за Нобелову награду. Замислимо да ја добијете, шта бисте рекли на церемонији”, ево како је гласио одговор:

– То је веома хипотетичко питање! Не знам за Нобелову награду, али волео бих да јавно нешто кажем. Желео бих да причам о ратовима у којима се убијају деца. За мене је то најужаснија појава ове ере, а литература мора да подсећа на такве ствари. У Паризу је недавно, на сваку градску статуу жене стављена фереџа како би се осудила чињеница да је женама у Авганистану укинута слобода. На исти начин, треба да на свим споменицима подигнутим деци маркирамо црвену тачку на месту где се налази срце, јер их негде у Палестини, Јужној Америци или Африци, убијају. Треба причати о томе.

Свечана додела Нобелове награде биће одржана 10. децембра у Стокхолму и Ослу, на дан када је Нобел преминуо 1896. у Сан Рему.

Мирјана Сретеновић

-------------------------------------------------------

„Политика” погодила!

Овај писац је недавно објавио и један од својих најпотреснијих романа „Тужбалица о глади”, о којем је „Политика” писала јуче, добрано слутећи потенцијалног нобеловца. Радња романа, подсетимо, одвија се између 1930. и 1940. године, а прича је базирана на догађајима из живота пишчеве мајке.

Од око тридесетак књига чији је Ле Клезио аутор, као најпознатије се издвајају: „Грозница”, „Вољена земља”, „Рат”, „Златна рибица”, „Африканац”, „Записник”,„Дијего и Фрида”, „Материјални занос”, „Пустиња”, „Минути”, и друге, од којих је неколицина преведена и на српски језик.