Жене изложене нехуманом третману

Када је Милица Филиповић из Шапца почетком прошле године изнела у јавност своје трауматично искуство које је доживела током спровођења индукованог побачаја на једној београдској клиници, велики број жена посведочио је да је био изложен истом или сличном нехуманом третману у више здравствених установа у Србији. Због тога је Београдски центар за људска права, уз подршку агенције Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена (UN women) у Србији реализовао тридесет дубинских интервјуа са женама које су имале непосредно искуство индукованог побачаја и спровео онлајн анкету на узорку од 165 жена. Резултати овог истраживања говоре да током процедуре индукованог побачаја женама није пружана адекватна здравствена заштита услед чега су кршена њихова права предвиђена Законом о правима пацијената. Осим тога, пацијенткиње најчешће нису знале шта треба да раде, где треба да иду, шта се од њих очекује, како изгледају прегледи и захвати и која су њихова права. Већина је кроз процедуру индукованог побачаја пролазила самостално, без асистенције здравствених радника, истакнуто је јуче на конференцији за новинаре Београдског центра за људска права.

„Упркос чињеници да Закон о правима пацијената прописује да жена треба да пружи информисани пристанак када је у питању индуковани побачај и да гарантује жени право на интимност приликом извођења ове процедуре, у реалности се побачаји неретко одвијају у болничкој соби у непосредном присуству других пацијенткиња, у тоалету и у ходнику. Велики број жена који је учествовао у нашем истраживању истакао је да није добио епидуралну или општу анестезију. Преко 45 одсто наших испитаница које су искуство индукованог побачаја имале у ГАК „Народни фронт” није имао асистенцију здравствених радника током побачаја, већ су им помагале остале пацијенткиње из собе, а многе су се жалиле да им је ревизија ране рађена без опште анестезије. С друге стране, примери добре праксе су опште болнице у Сенти и Нишу, као и Гинеколошко-акушерска болница Клиничког центра Србије у Вишеградској улици, чије процедуре гарантују знатно хуманији однос према пацијенткињама које су подвргнуте овој процедури”, истакла је Сања Радивојевић.

Илустративни доказ тезе колико је распрострањена процедура индукованог побачаја јесте и чињеница да је од 165 жена које су попуниле анкету, 47 имале искуство индукованих абортуса.

„Жене које су учествовале у овом истраживању навеле су да у просеку познају три друге жене које су имале ово трауматично искуство, што говори о великом броју њих које због осетљивости теме још нису спремне, нити довољно оснажене да о томе говоре. Чак 87 одсто жена сматра да се ова процедура не спроводи у складу са медицинским стандардима, већ далеко испод њих. Половини наших испитаница које су прошле кроз искуство индукованог побачаја није била објашњена процедура којој ће бити подвргнуте, нити методе које јој могу олакшати патњу. Осим тога, значајан број пацијенткиња био је изложен омаловажавању од стране здравствених радника који су их називали погрдним именима, вређали или викали на њих”, нагласила је Соња Тошковић.

Како је истакнуто на конференцији за новинаре Београдског центра за људска права, као резултат овог истраживања настала је анализа „Права жена и девојчица приликом процедуре индукованог побачаја”, у којој се наводе актуелне процедуре и пракса која постоји у здравственим установама у Србији, али пружају и конкретне препоруке усмерене на унапређење праксе и положај жена над којима се врши ова процедура. У њој се, између осталог, наводи да пацијенткиња мора у писаној форми да потпише пристанак или одбије предложену интервенцију, а може и да опозове раније дати пристанак на интервенцију. Сама интервенција мора се спровести у просторији намењеној за реализацију медицинских интервенција, уз асистенцију лекара и медицинског техничара и на начин који не проузрокује непотребне болове и патње.