Чињенице и предрасуде о литијуму

Нови документи између Србије и ЕУ потврђују перспективу интеграција на пољу економије, кроз развој заједничког тржишта земаља региона западног Балкана и контекст подстицања економског раста свих земаља које припадају овом геополитичком простору. Зацртани правац економског раста, укључује и рударење такозваних критичних сировина и минерала, њихову технолошку прераду и пласирање на растућа тржишта, пре свега производње електричних аутомобила и уређаја који користе литијумске батерије.

Регулисање рударења критичних сировина и минерала у Србији, смештањем у европске законске и технолошке координате, отвара перспективу развоја ове привредне гране у савременом контексту. Европска комисија је установила једноставније законске процедуре које се односе на иницирање истраживања, отварање рудника, увођење технолошких стандарда прераде и складиштења, у складу са еколошким стандардима ЕУ.

Савремена европска пракса се може разумети кроз примену социјално одговорног рударства, које промовишу поменути документи, а пре свега Писмо о намерама и План раста западног Балкана у области рударења сировина и минерала. Поводом актуелне „политичко медијске драме” у вези са намерама компаније „Рио Тинто” у Србији, посебно треба нагласити да је превиђени концепт већ примењен у нордијским земљама и да се потенцијалном рударењу на западном Балкану никако не би могао приписати статус „колонијалног експеримента” који девастира природу намећући, истовремено, експлоатацију запослених по (бруталном) капиталистичком кључу.

У светлу поменутих документа, али и геополитичких, економских и технолошких трендова, свака забрана или одлагања пројекта „Јадар” у Србији, није од било какве користи држави и друштву, напротив. Кампања против овог пројекта је само средство у политичкој борби неколицине гласних појединаца и политичких лидера, који се представљају као једини релевантни заступници такозване зелено-леве оријентације.

Србија је опредељена за европски пут, уз отворену могућност сарадње за великим силама савременог света, попут САД, Русије и Кине. Упркос несумњивим разликама у погледу политичких и безбедносних питања, пре свега кад је реч о статусу Косова, Србија и ЕУ несумњиво остају главни политички и економски партнери.

Премда би се већи део јавности могао сложити у погледу тврдње да евроинтеграције „благо” стагнирају, одређени позитивни помаци регистровани су у последњем Извештају Европске комисије. И док политичко-безбедносни аспект интеграција понекад фрустрирајуће споро одмиче, простор за економско-енергетску сарадњу долази све више до изражаја. Европски интерес за критичне сировине, последица је стратешке одлуке да се умањи и ослаби доминација Кине у области критичних сировина, пре свега литијума, будући да Кина, контролише 92 одсто светске прераде „белог злата”.

Литијум је стратешки битна сировина за батерије које се користе у индустрији електричних аутомобила и свих електронских уређаја, почев од персоналних компјутера, преко паметних телефона, и свих других уређаја који су део савремене свакодневице. ЕУ је као свој циљ поставила спречавање настанка стања зависности од критичних сировина и минерала од земаља попут Кине, али и других неевропских увозника, на начин на који је, на пример, зависна од руског гаса и нафте.

У склопу два поменута документа ЕУ, јасно је да ће Европска унија помоћи земљама западног Балкана да постану чланице Европске асоцијације за критичне сировине и минерале и Асоцијације за батерије, што значи да ће сви процеси везани за истраживање, ископавање, прераду и рециклажу критичних сировина бити усклађени са највишим стандардима ЕУ, укључујући и строге критеријуме заштите животне средине и очувања биодиверзитета. Сарадња са ЕУ по питању критичних сировина и минерала није једносмерна улица, тачније она не доноси економску стратешку корист искључиво ЕУ, већ и земљама западног Балкана, посебно Србији која је богата литијумом и боратима.

Наиме, Србија би евентуалним поновним покретањем пројекта „Јадар”, унапредила већи број различитих (економски и друштвено) корисних активности. Само на ископавању руда литијума широм земље могло би се ангажовати неколико хиљада запослених, на дужи период. Неке процене указују да би у руднику компаније „Рио Тинто” било радно ангажовано 1.300 радника, од којих многи на неодређено време, као и да би још приближно 3.265 лица било радно ангажовано по различитим другим основама ван радног односа, повезаних директно или индиректно са овим пројектом. Отварање рудника подразумева 2,55 милијарде евра капиталних трошкова, 300 милиона трошкова за набавке и око 185 милиона евра исплаћених по основи рудне ренте. Читав подухват везан за рударење литијума потенцијално може да подигне бруто друштвени производ Србије чак три одсто, уколико се узме у обзир искључиво експлоатација руде из налазишта у Горњим Недељицама.

Налазиште литијума у нашиј земљи је основа за лидерску улогу у е-мобилности. Откриће и експлоатација литијума у руднику Горњим Недељицама, отворило би перспективу за отварање фабрика литијумских батерија.

У Србији већ постоји фабрика „Елевенс Ес”, која се бави производњом литијум-гвожђе-фосфатних батерија (ЛСФ технологија), а управо ЛСФ технологија актуелно представља водећу технологију у масовној употреби батерија.

Најављена инвестиција словачког Инобата, отвориће могућност за масовну производњу литијумских батерија за електричне аутомобиле.

Колико су фабрике литијумских батерија посао будућности, потврђује податак да се у суседној Мађарској налазе две фабрике литијумских батерија, уз напомену да Мађарска не поседује налазиште литијума, попут Србије.

Кумулативно посматрано, рудници компаније „Рио Тинто”, очекивани, последични развој индустрије литијумских батерија, које прате ниски транспортни трошкови, порези, унапређење инфраструктуре и пораст стопе запослености, Србију би, за почетак, учинили конкурентном у индустрији масовне производње електричних аутомобила и њихових резервних делова. Поред тога, рудник литијума, заједно за индустријом литијумских батерија, отвара перспективу сарадње са гигантима у области индустрије мобилних телефона и преносних рачунара.

Дакле, економска исплативост рударења је несумњива. Одустајање од рударења литијума, дугорочно гледано, могло би имати бројне и разнородне негативне последице. Међу мноштвом негативних последица, три се издвајају као најочигледније: готово известан финансијски губитак на страни Србије, у случају решавања спора путем међународне арбитраже, лош имиџ Србије код инвеститора и „затварање врата” пробитачном концепту е-мобилности који доживљава процват у савременом свету.

Готово извесни губитак арбитраже пред међународним судовима, у случају спора државе Србије и компаније „Рио Тинто”, нанео би велику штету јавним финансијама Србије.

Одласком великог инвеститора, попут „Рио Тинта”, уследила би и такозвана репутациона штета у односу на потенцијалне нове српске пословне партнере. Наиме, упркос бројним напорима учињеним током деценијама које су иза нас, Србија би била перципирана као стагнативна земља кад је о инвестицијама реч, што би изазвало несигурност код већ присутних инвеститора и врло вероватно, радикалну сумњу у извесност улагања у нове инвестиције.

Када анализирамо ставове изнете у јавности, доминантни аргумент у прилог обустављања пројекта „Рио Тинта”, примарно је еколошке, а само делимично економске природе. Ова примедба је сажета у пароли „Чист ваздух и вода”, и артикулисана упоредо са одбраном пољопривредне производње у лозничком крају. Како до сада ствари стоје, нико од заговорника наведеног става није довољно аргументовано појаснио зашто је против експлоатације литијума у Србији, а још мање зашто је би експлоатација ове руде нужно искључивала бригу о екологији.

Србија би прихватањем европског концепта рударења критичних руда и индустрије батерија, упоредо са усвајањем и практичним спровођењем европског плана за раст западног Балкана, интегрисала и поменути план социјално одговорног рударства. Аргументи у прилог мораторијуму на рудник литијума из еколошких разлога, ако за то буде политичке воље, били би разумно оспорени као и економска добит за локалну заједницу и државу Србију. Све ово би, свакако морало да буде чињено уз правичну економску компензацију власника пољопривредног земљишта.

Многим познаваоцима прилика у овој области изгледа политички парадоксално да су баш такозване проевропске снаге у Србији те које се противе реализацији пројекта „Јадар”. Осим оног које се издваја као очигледно – противимо се свему што власт промовише, постоје и друга: незнање и предрасуде, а њих могу побити само – чињенице.

Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa