Пописна сага у Црној Гори

После неколико одлагања, политичких уцена и претњи бојкотом, попис становништва у Црној Гори ће започети данас. Резултати ће бити објављени на пролеће. Како ми рече један чо’ек из Црне Горе – ђе се почело са пописом баш на нерадни дан.

Статистичко пребројавање становништва у земљи Брда и Приморја одлагано је као да су у питању избори. Можда чак и у вези с референдумом о одвајању Црне Горе из државне заједнице са Србијом није било оволико нервозе. Полемике су се водиле и око два специфична софтвера за обраду података: једним ће да се администрира из Црне Горе, а другим – ко зна одакле. Свеједно, на изради софтвера раде такође мешовите вишестраначке комисије.

Опозиција ће имати представнике у свим пописним комисијама, а постојаће и могућност ручног проверавања. Контролори ће моћи да узму узорак од три одсто пописивача и физички га упореде са уносом у базу података. И то за три кључна питања: о националности, вероисповести и језику.

Попис становништва у теорији не изгледа као неки страшан баук или висока политика, јер се ради о периодичном статистичком истраживању које има за циљ прикупљање података о популацији одређене територије. На основу њих се формирају јавне политике. Међутим, многи истраумирани самоуки балкански шпијуни рећи ће уз шапат да нас држава преко пописа становништва помало шпијунира и задире у нашу приватност. Државу занима колико зарађујемо, колико смо школе учили, то јест да ли смо мање или више образовани. Свашта држава хоће да сазна о нама. У каквим просторима живимо, јесмо ли срећно ожењени или удати, можда несрећно или срећно разведени, тако се по формуларима исписује и понеки мање или више болан детаљ из житија сваког становника. Али све је то од мање важности у односу на проблем свих проблема, садржан у три питања: о националној, верској и језичкој припадности.

Ту престаје статистика и настаје драма. Тај идентитетски трио, у којој год регионалној варијанти да се појави, увек има приоритет у односу на сва друга питања из мање-више бирократски сроченог упитника. Све је политички мање битно од тога како се национално и верски декларишемо, а онда у складу с тим и којим то јуначким језиком комуницирамо. Како сами са собом, тако и са светом. Статистичку национализацију, што је службени термин овог феномена, нису измислили овдашњи хероји, распоређени по рестловима некадашње заједничке државе која је угледала свет пре осамдесет година у Јајцу.

То не значи, наравно, да ће много грађана Црне Горе, били они Црногорци, Срби, муслимани или Албанци, изјаснити као Југословени. То је изумрла врста авнојевских диносауруса. Али њихова младунчад касније су форсирала националне фетишизме. Један од њих је свакако Мило Ђукановић, који је политичку каријеру флексибилне бритве започео у Савезу социјалистичке омладине Југославије, одакле је, по потреби и по функцији, наступао и као Црногорац и као Србин.

Али у последњој фази своје тродеценијске декадентне владавине, разнолико национални Мило покушао је да отме светиње СПЦ, развије црногорску православну цркву, форсирајући сада заборављеног Мираша Дедеића, уз црногорски језик и неодукљанску идеологију, која је ново црногорство заснивала на антисрпству. То га је коштало власти, јер су и чланови његове Демократске партије социјалиста некако и могли да се помире са деловањем Мираша, јер су имали Амфилохија. Некако су могли да се помире и са црногорским језиком, јер су имали Његоша, додуше забрањиваног. Међутим, како Његоша одмалена знају напамет, и миловци и антимиловци су га једнако читали и рецитовали.

Међутим, када је Мило кренуо на Острог, намеравајући да тамо смести Мираша, његови бирачи су се прекрстили. Било је то превише за многе који су Мила подржавали из личног прагматизма. Међу њима је било много људи који су били верници Српске православне цркве и који говоре српским језиком, али се изјашњавају као Црногорци.

Отуда су и настале претње бојкотом пописа становништва, који је форсирала Демократска партија социјалиста, са в. д. лидера Данијелом Живковићем. Међу Миловим подмлатком јавио се страх да би попис показао да Срба има превише не само за неодукљане већ и за многе стране амбасаде. И у најтврђе време за Србе, дакле у доба највеће Милове моћи, било их је 30 одсто.

Иако је премијер Милојко Спајић за кратко време два пута одлагао заказани попис становништва, правдајући га бојкотом младомиловаца, ДПС је ипак пристао на попис, са планом да ће тако обезбедити кредит код Спајића да у једном тренутку, евентуалном реконструкцијом, поново уђу у владу.

За разлику од њих, још у доба техничког мандата, тадашњи премијер Дритан Абазовић је инсистирао на спровођењу пописа у законском року, наглашавајући да попис нису парламентарни избори.

Приликом последњег одлагања, Дритан је кратко објавио: „Две цртице о одлагању пописа – или како је ДПС понизио Спајића, а Спајић државу!”

Тако се показало да у данашњој подели карата у Црној Гори попис јесте врхунско политичко одмеравање снага. Дритан Абазовић се против Мила Ђукановића, који се повукао у илегалу али још није изгубио наду за повратком, бори за примат у опозицији. Уз попис, то је актуелна тема у Црној Гори. Може ли Абазовић, након што је истиснуо Мила из владе, да га истисне и као лидера опозиције и заузме своје место, за будући обрачун са Спајићем.

За многе је било изненађење када се Абазовић појавио пре неколико дана у препуној београдској Штарк арени, гледајући Партизан у Евролиги, против Панатенаикоса. Долазио је Дритан и раније, а сада је наглашено дошао. Партизанова публика била му је потребнија него он њима. Тако је послао поруку пред попис и Србима у Црној Гори, са малим ризиком да изнервира звездаше у Монтенегру: „Рачунајте на мене као што ћу ја да рачунам на вас.”

Шта ће показати попис у постмиловској Црној Гори, у којој је Андрија Мандић, као председник Скупштине Црне Горе, постао и формално други човек у земљи? До пре неколико месеци, било је незамисливо да Србин добије тако високу функцију. Али времена се убрзано мењају, у земљи у којој преписке са „скај” телефона из Миловог доба праве хаос и далеко премашују приче из серије „Породица Сопрано”. Како год се изјашњавали грађани земље Брда и Приморја, сигурно ће имати у виду да је у последње три деценије стварана хидра кланова и политичара, за коју је породица Сопрано – угледна породица!