Popisna saga u Crnoj Gori

Posle nekoliko odlaganja, političkih ucena i pretnji bojkotom, popis stanovništva u Crnoj Gori će započeti danas. Rezultati će biti objavljeni na proleće. Kako mi reče jedan čo’ek iz Crne Gore – đe se počelo sa popisom baš na neradni dan.

Statističko prebrojavanje stanovništva u zemlji Brda i Primorja odlagano je kao da su u pitanju izbori. Možda čak i u vezi s referendumom o odvajanju Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom nije bilo ovoliko nervoze. Polemike su se vodile i oko dva specifična softvera za obradu podataka: jednim će da se administrira iz Crne Gore, a drugim – ko zna odakle. Svejedno, na izradi softvera rade takođe mešovite višestranačke komisije.

Opozicija će imati predstavnike u svim popisnim komisijama, a postojaće i mogućnost ručnog proveravanja. Kontrolori će moći da uzmu uzorak od tri odsto popisivača i fizički ga uporede sa unosom u bazu podataka. I to za tri ključna pitanja: o nacionalnosti, veroispovesti i jeziku.

Popis stanovništva u teoriji ne izgleda kao neki strašan bauk ili visoka politika, jer se radi o periodičnom statističkom istraživanju koje ima za cilj prikupljanje podataka o populaciji određene teritorije. Na osnovu njih se formiraju javne politike. Međutim, mnogi istraumirani samouki balkanski špijuni reći će uz šapat da nas država preko popisa stanovništva pomalo špijunira i zadire u našu privatnost. Državu zanima koliko zarađujemo, koliko smo škole učili, to jest da li smo manje ili više obrazovani. Svašta država hoće da sazna o nama. U kakvim prostorima živimo, jesmo li srećno oženjeni ili udati, možda nesrećno ili srećno razvedeni, tako se po formularima ispisuje i poneki manje ili više bolan detalj iz žitija svakog stanovnika. Ali sve je to od manje važnosti u odnosu na problem svih problema, sadržan u tri pitanja: o nacionalnoj, verskoj i jezičkoj pripadnosti.

Tu prestaje statistika i nastaje drama. Taj identitetski trio, u kojoj god regionalnoj varijanti da se pojavi, uvek ima prioritet u odnosu na sva druga pitanja iz manje-više birokratski sročenog upitnika. Sve je politički manje bitno od toga kako se nacionalno i verski deklarišemo, a onda u skladu s tim i kojim to junačkim jezikom komuniciramo. Kako sami sa sobom, tako i sa svetom. Statističku nacionalizaciju, što je službeni termin ovog fenomena, nisu izmislili ovdašnji heroji, raspoređeni po restlovima nekadašnje zajedničke države koja je ugledala svet pre osamdeset godina u Jajcu.

To ne znači, naravno, da će mnogo građana Crne Gore, bili oni Crnogorci, Srbi, muslimani ili Albanci, izjasniti kao Jugosloveni. To je izumrla vrsta avnojevskih dinosaurusa. Ali njihova mladunčad kasnije su forsirala nacionalne fetišizme. Jedan od njih je svakako Milo Đukanović, koji je političku karijeru fleksibilne britve započeo u Savezu socijalističke omladine Jugoslavije, odakle je, po potrebi i po funkciji, nastupao i kao Crnogorac i kao Srbin.

Ali u poslednjoj fazi svoje trodecenijske dekadentne vladavine, raznoliko nacionalni Milo pokušao je da otme svetinje SPC, razvije crnogorsku pravoslavnu crkvu, forsirajući sada zaboravljenog Miraša Dedeića, uz crnogorski jezik i neodukljansku ideologiju, koja je novo crnogorstvo zasnivala na antisrpstvu. To ga je koštalo vlasti, jer su i članovi njegove Demokratske partije socijalista nekako i mogli da se pomire sa delovanjem Miraša, jer su imali Amfilohija. Nekako su mogli da se pomire i sa crnogorskim jezikom, jer su imali Njegoša, doduše zabranjivanog. Međutim, kako Njegoša odmalena znaju napamet, i milovci i antimilovci su ga jednako čitali i recitovali.

Međutim, kada je Milo krenuo na Ostrog, nameravajući da tamo smesti Miraša, njegovi birači su se prekrstili. Bilo je to previše za mnoge koji su Mila podržavali iz ličnog pragmatizma. Među njima je bilo mnogo ljudi koji su bili vernici Srpske pravoslavne crkve i koji govore srpskim jezikom, ali se izjašnjavaju kao Crnogorci.

Otuda su i nastale pretnje bojkotom popisa stanovništva, koji je forsirala Demokratska partija socijalista, sa v. d. lidera Danijelom Živkovićem. Među Milovim podmlatkom javio se strah da bi popis pokazao da Srba ima previše ne samo za neodukljane već i za mnoge strane ambasade. I u najtvrđe vreme za Srbe, dakle u doba najveće Milove moći, bilo ih je 30 odsto.

Iako je premijer Milojko Spajić za kratko vreme dva puta odlagao zakazani popis stanovništva, pravdajući ga bojkotom mladomilovaca, DPS je ipak pristao na popis, sa planom da će tako obezbediti kredit kod Spajića da u jednom trenutku, eventualnom rekonstrukcijom, ponovo uđu u vladu.

Za razliku od njih, još u doba tehničkog mandata, tadašnji premijer Dritan Abazović je insistirao na sprovođenju popisa u zakonskom roku, naglašavajući da popis nisu parlamentarni izbori.

Prilikom poslednjeg odlaganja, Dritan je kratko objavio: „Dve crtice o odlaganju popisa – ili kako je DPS ponizio Spajića, a Spajić državu!”

Tako se pokazalo da u današnjoj podeli karata u Crnoj Gori popis jeste vrhunsko političko odmeravanje snaga. Dritan Abazović se protiv Mila Đukanovića, koji se povukao u ilegalu ali još nije izgubio nadu za povratkom, bori za primat u opoziciji. Uz popis, to je aktuelna tema u Crnoj Gori. Može li Abazović, nakon što je istisnuo Mila iz vlade, da ga istisne i kao lidera opozicije i zauzme svoje mesto, za budući obračun sa Spajićem.

Za mnoge je bilo iznenađenje kada se Abazović pojavio pre nekoliko dana u prepunoj beogradskoj Štark areni, gledajući Partizan u Evroligi, protiv Panatenaikosa. Dolazio je Dritan i ranije, a sada je naglašeno došao. Partizanova publika bila mu je potrebnija nego on njima. Tako je poslao poruku pred popis i Srbima u Crnoj Gori, sa malim rizikom da iznervira zvezdaše u Montenegru: „Računajte na mene kao što ću ja da računam na vas.”

Šta će pokazati popis u postmilovskoj Crnoj Gori, u kojoj je Andrija Mandić, kao predsednik Skupštine Crne Gore, postao i formalno drugi čovek u zemlji? Do pre nekoliko meseci, bilo je nezamislivo da Srbin dobije tako visoku funkciju. Ali vremena se ubrzano menjaju, u zemlji u kojoj prepiske sa „skaj” telefona iz Milovog doba prave haos i daleko premašuju priče iz serije „Porodica Soprano”. Kako god se izjašnjavali građani zemlje Brda i Primorja, sigurno će imati u vidu da je u poslednje tri decenije stvarana hidra klanova i političara, za koju je porodica Soprano – ugledna porodica!