Илузија о три племена истог народа

Краљ Александар Карађорђевић није успео да се носи са изазовима које је носила идеја југословенства, оцењују за „Политику” професори Катедре за историју српског народа у новом веку Филозофског факултета у Београду. У јеку послератног хаоса и геополитичких промена на Балкану, требало је да Краљевина СХС постане „српски Пијемонт”, уједињујући три племена истог народа, како се тада говорило. Међутим, уместо да постане покретач заједништва, овај амбициозни подухват изазвао је потпуно супротну реакцију.

Професор др Сузана Рајић, шеф Катедре за историју српског народа у новом веку Филозофског факултета у Београду, подсећа да је регент Александар изашао из Великог рата као јунак и да је имао велику наклоност савезничких кругова, али се није сналазио у преговорима у којима је решавана судбина и будућност његове земље.

„Сматрам да је сам процес уједињења исхитрен и да је дошао као резултат притисака у моменту када су меродавни фактори у Краљевини Србији морали да застану и анализирају сопствене капацитете и жртве поднете у рату”, каже Рајићева, надовезујући се на чињеницу да је Србија током два балканска рата увећала територију за 32.000 квадратних километара и милион и по становника, што је само по себи представљало велики изазов у смислу интеграције нових крајева.

„Краљевина је скоро удвостручена 1913. и она је имала огромне задатке на простору новоослобођених територија. Од момента усредсређивања целокупне пажње на стварање нове државе Југославије, Србија је све своје ресурсе и капацитете са југа, где је улагала читав век и постигла резултате, преселила на север и запад. Тиме је своје националне и спољнополитичке интересе, који су јој у претходним деценијама финансијски, војно и морално били приоритет, ставила по страни”, наводи ова историчарка.

У време када у Европи нестају вишенационалне империје, попут Аустроугарске, Руске, Османске, међународно призната Краљевина Србија је жртвовала своју државност и више од милион и двеста педесет хиљада живота у Првом светском рату – зарад Југославије. „Државно вођство се одлучило да на један нетранспарентан начин мења границе и поништи српску државност у корист заједничке државе. То су и рекли савезници регенту Александру, помињући Хрвате, који су желели да уђу у заједничку државу, иако су ратовали на фронтовима против савезника. Четрдесет хиљада њих се борило са нама, а 400.000 против нас, говорили су. Догађаје од уједињења СХС до злочина над Србима у НДХ дели нешто више од две деценије, што је најбољи показатељ шта је била стварност, а шта илузија. Србија је, као матица, својом непромишљеношћу прихватила народе који су у заједничку државу унели своје проблеме, које наша земља није могла да апсорбује. Након потрошеног елана после ратних успеха 1912. и 1913. године, те огромних жртава 1914–1918, посткумановска Србија је након Великог рата запостављена, те није чудо што на Космету, већ у међуратном периоду, почиње да опада број српског становништва, иако је преживео векове османске владавине”, наводи Рајићева.

Уочи завршетка Првог светског рата, амерички председник Вудро Вилсон издао је саопштење које је постало познато под називом „Четрнаест тачака”. Између осталих, 11. тачка помиње безбедан и сигуран излаз Србије на море, а оно што је можда још битније у вези с тим планом био је принцип самоопредељења народа. Др Данко Леовац, историчар Одељења за историју Филозофског факултета, указује да је управо то био један од кључних чинилаца стварања Југославије.

„Новосадска скупштина је прогласила уједињење Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом. Скупштине у Руми и Подгорици такође. Имали смо један део краљевине уједињен са тим областима, а након тога одлуку о стварању СХС са Народним већем на челу са Антоном Корошецем, које је било међународно непризнато тело. Веће се наметнуло као орган власти у деловима где су живели Срби, Хрвати и Словенци на просторима Аустроугарске. Србија је ушла у преговоре са њима и тако створила нову државу”, каже Леовац.

Без Југославије, питање је да ли би, и у каквим границама, данас постојале Словенија и Хрватска, имајући у виду претензије других држава на те територије. „Да није било уједињења 1918, шта би остало од саме Хрватске? Далмација и Истра би сигурно припали Италији, чиме би Хрватска остала без обале. Од ње би остали практично само централни делови. Хрватски политичари су доста добро знали, и они који су били у Југословенском одбору, и у Народном већу, да им је једина шанса да опстану ако уђу у састав заједничке државе. Њихова територија би иначе била узета од стране Италије, Мађарске и Аустрије”, истиче Леовац.

По његовим речима, и раније, у самој политици Хрватске, током склапања Првог балканског савеза и време владавине кнеза Михаила не види се та искреност Хрвата о уједињењу. „Тада њихова највећа странка улази у преговоре са српском владом о евентуалном стварању неке будуће државе, а са друге стране чим су им Мађари понудили споразум потписује се мађарско-хрватска нагодба и они одустају од било каквих договора”, подсећа Леовац.

Политички интерес диктирају тренутне околности, а државна идеја је нешто трајно, истичу наши саговорници. Ако је историја учитељица живота, онда би требало да будуће односе обликујемо тако да поштујући друге пре свега водимо рачуна о сопственим интересима.