Освајачи олимпијских медаља су народни хероји

Александар Милетић

Председник Олимпијског комитета Србије (ОКС) Божидар Маљковић још убира плодове успешног рада у кошарци, али би све своје трофеје радо мењао за испуњење циља који је себи поставио за Олимпијске игре у Паризу 2024: двоцифрен број медаља Србије.

После недавног свечаног уласка у Кућу славних шпанске кошарке, причу са њим смо почели управо од кошарке и о томе колико му значи ово признање…

– Кад ме је позвао Хорхе Гарбахоса, председник Фибе Европе, и рекао да су ме изабрали, био сам много срећан, јер су Шпанци препознали мојих десет година рада у четири највећа шпанска клуба. Да подсетим, једини сам тренирао и Барселону и Реал и надам се да ће сутра неко други то поновити. Шпанци веома обраћају пажњу на понашање, на манире ван терена, однос према играчима, управи, новинарима, тако да ово признање има посебну тежину. Желим да истакнем да су показали своју величину тиме што су дали исту награду и Предрагу Даниловићу и Дирку Новицком који немају ни минут игре у шпанској кошарци. Дакле, сви који су унапредили европску кошарку су у том бубњу.

Срели сте се и са неким вашим бившим играчима. Исто признање добио је и Фелипе Рејес?

Била су оба брата Рејес, и Алфонсо и Фелипе, обојицу сам тренирао. Фелипе као да је одавде. Наши играчи када су прави, они су најбољи. Велики је борац. Не дели утакмице на лаке и тешке, има стравичан скок у нападу, као Родман. Што је најважније, он је симбол клуба у понашању, човек који и са температуром хоће да игра, са малом руптуром хоће да игра… Пуно су се обрадовали кад смо се срели. Лепо је видети старе пријатеље.

Фелипе Рејес је везан и за једну од најдраматичнијих победа у вашој каријери, финале Првенства Шпаније 2005, када је Реал у мајсторици финала у Виторији (тренер Душко Ивановић) губио са осам поена (69:61), 49 секунди пре краја. Многи се и сад питају како сте добили тај меч?

Виторија је имала и бољи тим и предност домаћег терена. Било ми је стало не само да освојимо првенство, већ да покажемо председнику Реала Флорентину Перезу снагу кошарке. Кад смо се вратили у Мадрид, имали смо исти број навијача на улицама као фудбалери. Иако, нажалост, није победио на изборима те године – схватио је да у кошарку треба улагати иако се у њој губи новац. И у Барселони и у Реалу праве велике губитке. Памтим да је те вечери у Виторији цела хала носила мајице „Сомос кампеонес” (Ми смо шампиони). Цела Јужна Америка је пре краја утакмице објавила вест да су они шампиони, јер су пратили Приђонија, Сколу, Сплитера… На осам поена за њих и мање од минут пре краја, уводим Желабала у игру и кажем му да шутне прву лопту која му дође у руке. Он мени каже помало збуњен: ’Чак и без резона?!’ Ја хоћу да га убијем: ’Какав црни резон, видиш колико је остало до краја!?’ Он шутне и погоди из прве и ту све крене… Тројку за победу (70:69) постигао је Ерерос који је месец дана имао повређен прст. Повео сам га на утакмицу, осетио сам да треба да га убацим. Та Виторија била је можда и најјачи тим који је икада играо у Шпанији.

Недавно сте изјавили да очекујете рекордан број медаља Србије на Олимпијским играма у Паризу. На чему базирате тај оптимизам?

Ако сам могао да верујем да ћу са једним јуниорским тимом, каква је била Југопластика, да постанем прваке Европе, ако сам веровао да то могу и у Лиможу у којем нико други то није веровао – зашто не бих веровао и сада. Не могу да радим свој посао без вере. Ја се и сада будим у ситне сате и правим калкулације. Хоћу да верујем да можемо више од девет медаља. Пробудим се у четири ујутро и контам, ако Новак узме злато – а најбољи је свих времена; ако Шпановићева уради то што може, ту су ове две мале, Топићева и Вилагошова, па стрелци, рвање… Без таквог духовног стања, и вере у те момке и девојке –  а сви знамо какви су – нема ни успеха. Токио је био моја прва олимпијада и моје прво олимпијско искуство. Међутим, имам огромно искуство у раду, у мобилизацији људи. Кад сам дошао на ово место, рекао сам да се светла неће гасити. И светла се не гасе, често и после поноћи. Имамо 25 људи који раде беспрекорно, њихове презентације у МОК-у су за памћење.

Шта кажу спортисти?

Спортисти су задовољни нама, што јавно истичу. Олимпијске игре не могу да се пореде ни са чим. Оне су и изнад Светског првенства у фудбалу. Цео свет долази. Укупно 206 земаља и територија, а Уједињене нације имају 193 чланице. Не можемо да се поредимо са многима, али наши спортисти имају одличне услове. Нема луксуза, сваки динар се цени, јер знамо од кога долази – од нашег радног народа. Наш председник врло добро разуме наше проблеме. Кад то кажем, морам да напоменем да нисам члан СНС-а.  Одмах реагује, као што је реаговао када је на мој захтев, за два дана, променио име хале „Пионир” у „Александар Николић”. Кад сам говорио недавно у интервјуима за „Паис”, „Марку” и „Опинион”, питао сам их – која земља на свету даје 200.000 евра за олимпијско злато сваком спортисти, чак и у екипним спортовима! Ја бих на олимпијади увео премију и за четврто место, јер то су екстремни напори и достигнућа.

Зар вам се не чини да је 200.000 евра за олимпијско злато превише (тренутно је 70.000), за земљу каква је Србија?

По мени, то није превише, јер свако ко на Олимпијским играма освоји злато јесте народни херој. Свако ко освоји олимпијску медаљу је народни херој ове земље. Србија једина има решено питање Националног спортског признања, али не до краја. Да тога нема, из прве руке знам да многи бивши спортисти не би имали новца да плате ни рачун за Инфостан који је много скуп свугде.

Уредба о националним спортским признањима донета је 2006. године, у време док је Војислав Коштуница био премијер?

Да, донета је у време Коштуничине владе, али сад то треба још да се дотера. Јер неки људи који заслужују то признање, нису узети у обзир. Рецимо, један Горан Обрадовић који је можда и најозбиљнији српски тренер. О Марини (Маљковић) нећу ни да говорим, јер би испало да сам личан, а знате шта је све освојила. Не могу да разумем зашто тренери нису укључени…

Тренери су 2009. године „избачени” из конкуренције – зато што су уочене неке злоупотребе уредбе… Али, зар нису недавно „враћени” у уредбу и то на вашу иницијативу?

Веровали или не – нису враћени! Био је договор да буду. То је јединa ствар где за ових седам година нисам задовољан односом државе. Био је договор да ми направимо рестриктивни програм. И да најзад буду укључени људи који то заслужују. Ја сам доста крив, јер нисам од првог дана кренуо у борбу да ту неправду исправимо. Држао сам се по страни да људи не би мислили да то радим због моје ћерке Марине која има четири медаље, два пута првак Европе и шта све још није освојила… Ту се нешто чудно десило. Кад је постигнут договор, следећег дана сам ишао у скупштину, био је избор спортисте године. Рекао сам пред свима да сам био код председника и да је он одобрио за тренере то што им припада. Људи су устали са својих места и два минута аплаудирали. Ко је то минирао, не знам. А срамота је да ја то не знам. Нека се огласи тај ко је то стопирао. Волео бих да се сретнемо директно на телевизији. Иначе, кад је Ивица Дукан у интервјуу за „Слободну Далмацију” питао Мајкла Џордана ко је најважнија личност за велики успех кошаркашког тима, добио је одговор да је то увек тренер: „Један лош тренер са најбољих пет НБА играча изгубио би од једног одличног тренера кога ја изаберем са осредњом поставом”. То је тачно.

Често сте покретали иницијативе које нису стриктно у вези са кошарком ослањајући се на добре контакте са људима који су водили нашу земљу (или је још воде). Делује да сте на све њих имали утицај?

Никада нисам био члан ниједне политичке партије, иако су ми сви то нудили. Било је и смешних ситуација… Одем код Ђинђића, који је желео да се упозна са мном. Одвео ме је код њега у кабинет његов кум Бранко Кецман, кошаркаш Радничког. Било ми је пуно срце кад сам видео атмосферу око Ђинђића: пуно младих, лепих и вредних људи. Памтим да је иза њега била мапа Србије са лампицама које су означавале места у којима Демократска странка има одборе. И онда усред разговора, каже Борису Тадићу: „Дај, Борисе, чланску карту Божи!” Ја сам му рекао: „Зоране, хвала, али Божи не треба чланска карта!” А он ће на то: „Као у добром ресторану – моје је да те понудим!” Рекао сам му да сам тренер и ништа друго. Ни менаџер, ни политичар. И кад се тако поставите, онда је лако имати ауторитет и у Србији и било где другде.