Osvajači olimpijskih medalja su narodni heroji

Aleksandar Miletić

Predsednik Olimpijskog komiteta Srbije (OKS) Božidar Maljković još ubira plodove uspešnog rada u košarci, ali bi sve svoje trofeje rado menjao za ispunjenje cilja koji je sebi postavio za Olimpijske igre u Parizu 2024: dvocifren broj medalja Srbije.

Posle nedavnog svečanog ulaska u Kuću slavnih španske košarke, priču sa njim smo počeli upravo od košarke i o tome koliko mu znači ovo priznanje…

– Kad me je pozvao Horhe Garbahosa, predsednik Fibe Evrope, i rekao da su me izabrali, bio sam mnogo srećan, jer su Španci prepoznali mojih deset godina rada u četiri najveća španska kluba. Da podsetim, jedini sam trenirao i Barselonu i Real i nadam se da će sutra neko drugi to ponoviti. Španci veoma obraćaju pažnju na ponašanje, na manire van terena, odnos prema igračima, upravi, novinarima, tako da ovo priznanje ima posebnu težinu. Želim da istaknem da su pokazali svoju veličinu time što su dali istu nagradu i Predragu Daniloviću i Dirku Novickom koji nemaju ni minut igre u španskoj košarci. Dakle, svi koji su unapredili evropsku košarku su u tom bubnju.

Sreli ste se i sa nekim vašim bivšim igračima. Isto priznanje dobio je i Felipe Rejes?

Bila su oba brata Rejes, i Alfonso i Felipe, obojicu sam trenirao. Felipe kao da je odavde. Naši igrači kada su pravi, oni su najbolji. Veliki je borac. Ne deli utakmice na lake i teške, ima stravičan skok u napadu, kao Rodman. Što je najvažnije, on je simbol kluba u ponašanju, čovek koji i sa temperaturom hoće da igra, sa malom rupturom hoće da igra… Puno su se obradovali kad smo se sreli. Lepo je videti stare prijatelje.

Felipe Rejes je vezan i za jednu od najdramatičnijih pobeda u vašoj karijeri, finale Prvenstva Španije 2005, kada je Real u majstorici finala u Vitoriji (trener Duško Ivanović) gubio sa osam poena (69:61), 49 sekundi pre kraja. Mnogi se i sad pitaju kako ste dobili taj meč?

Vitorija je imala i bolji tim i prednost domaćeg terena. Bilo mi je stalo ne samo da osvojimo prvenstvo, već da pokažemo predsedniku Reala Florentinu Perezu snagu košarke. Kad smo se vratili u Madrid, imali smo isti broj navijača na ulicama kao fudbaleri. Iako, nažalost, nije pobedio na izborima te godine – shvatio je da u košarku treba ulagati iako se u njoj gubi novac. I u Barseloni i u Realu prave velike gubitke. Pamtim da je te večeri u Vitoriji cela hala nosila majice „Somos kampeones” (Mi smo šampioni). Cela Južna Amerika je pre kraja utakmice objavila vest da su oni šampioni, jer su pratili Priđonija, Skolu, Splitera… Na osam poena za njih i manje od minut pre kraja, uvodim Želabala u igru i kažem mu da šutne prvu loptu koja mu dođe u ruke. On meni kaže pomalo zbunjen: ’Čak i bez rezona?!’ Ja hoću da ga ubijem: ’Kakav crni rezon, vidiš koliko je ostalo do kraja!?’ On šutne i pogodi iz prve i tu sve krene… Trojku za pobedu (70:69) postigao je Ereros koji je mesec dana imao povređen prst. Poveo sam ga na utakmicu, osetio sam da treba da ga ubacim. Ta Vitorija bila je možda i najjači tim koji je ikada igrao u Španiji.

Nedavno ste izjavili da očekujete rekordan broj medalja Srbije na Olimpijskim igrama u Parizu. Na čemu bazirate taj optimizam?

Ako sam mogao da verujem da ću sa jednim juniorskim timom, kakva je bila Jugoplastika, da postanem prvake Evrope, ako sam verovao da to mogu i u Limožu u kojem niko drugi to nije verovao – zašto ne bih verovao i sada. Ne mogu da radim svoj posao bez vere. Ja se i sada budim u sitne sate i pravim kalkulacije. Hoću da verujem da možemo više od devet medalja. Probudim se u četiri ujutro i kontam, ako Novak uzme zlato – a najbolji je svih vremena; ako Španovićeva uradi to što može, tu su ove dve male, Topićeva i Vilagošova, pa strelci, rvanje… Bez takvog duhovnog stanja, i vere u te momke i devojke –  a svi znamo kakvi su – nema ni uspeha. Tokio je bio moja prva olimpijada i moje prvo olimpijsko iskustvo. Međutim, imam ogromno iskustvo u radu, u mobilizaciji ljudi. Kad sam došao na ovo mesto, rekao sam da se svetla neće gasiti. I svetla se ne gase, često i posle ponoći. Imamo 25 ljudi koji rade besprekorno, njihove prezentacije u MOK-u su za pamćenje.

Šta kažu sportisti?

Sportisti su zadovoljni nama, što javno ističu. Olimpijske igre ne mogu da se porede ni sa čim. One su i iznad Svetskog prvenstva u fudbalu. Ceo svet dolazi. Ukupno 206 zemalja i teritorija, a Ujedinjene nacije imaju 193 članice. Ne možemo da se poredimo sa mnogima, ali naši sportisti imaju odlične uslove. Nema luksuza, svaki dinar se ceni, jer znamo od koga dolazi – od našeg radnog naroda. Naš predsednik vrlo dobro razume naše probleme. Kad to kažem, moram da napomenem da nisam član SNS-a.  Odmah reaguje, kao što je reagovao kada je na moj zahtev, za dva dana, promenio ime hale „Pionir” u „Aleksandar Nikolić”. Kad sam govorio nedavno u intervjuima za „Pais”, „Marku” i „Opinion”, pitao sam ih – koja zemlja na svetu daje 200.000 evra za olimpijsko zlato svakom sportisti, čak i u ekipnim sportovima! Ja bih na olimpijadi uveo premiju i za četvrto mesto, jer to su ekstremni napori i dostignuća.

Zar vam se ne čini da je 200.000 evra za olimpijsko zlato previše (trenutno je 70.000), za zemlju kakva je Srbija?

Po meni, to nije previše, jer svako ko na Olimpijskim igrama osvoji zlato jeste narodni heroj. Svako ko osvoji olimpijsku medalju je narodni heroj ove zemlje. Srbija jedina ima rešeno pitanje Nacionalnog sportskog priznanja, ali ne do kraja. Da toga nema, iz prve ruke znam da mnogi bivši sportisti ne bi imali novca da plate ni račun za Infostan koji je mnogo skup svugde.

Uredba o nacionalnim sportskim priznanjima doneta je 2006. godine, u vreme dok je Vojislav Koštunica bio premijer?

Da, doneta je u vreme Koštuničine vlade, ali sad to treba još da se dotera. Jer neki ljudi koji zaslužuju to priznanje, nisu uzeti u obzir. Recimo, jedan Goran Obradović koji je možda i najozbiljniji srpski trener. O Marini (Maljković) neću ni da govorim, jer bi ispalo da sam ličan, a znate šta je sve osvojila. Ne mogu da razumem zašto treneri nisu uključeni…

Treneri su 2009. godine „izbačeni” iz konkurencije – zato što su uočene neke zloupotrebe uredbe… Ali, zar nisu nedavno „vraćeni” u uredbu i to na vašu inicijativu?

Verovali ili ne – nisu vraćeni! Bio je dogovor da budu. To je jedina stvar gde za ovih sedam godina nisam zadovoljan odnosom države. Bio je dogovor da mi napravimo restriktivni program. I da najzad budu uključeni ljudi koji to zaslužuju. Ja sam dosta kriv, jer nisam od prvog dana krenuo u borbu da tu nepravdu ispravimo. Držao sam se po strani da ljudi ne bi mislili da to radim zbog moje ćerke Marine koja ima četiri medalje, dva puta prvak Evrope i šta sve još nije osvojila… Tu se nešto čudno desilo. Kad je postignut dogovor, sledećeg dana sam išao u skupštinu, bio je izbor sportiste godine. Rekao sam pred svima da sam bio kod predsednika i da je on odobrio za trenere to što im pripada. Ljudi su ustali sa svojih mesta i dva minuta aplaudirali. Ko je to minirao, ne znam. A sramota je da ja to ne znam. Neka se oglasi taj ko je to stopirao. Voleo bih da se sretnemo direktno na televiziji. Inače, kad je Ivica Dukan u intervjuu za „Slobodnu Dalmaciju” pitao Majkla Džordana ko je najvažnija ličnost za veliki uspeh košarkaškog tima, dobio je odgovor da je to uvek trener: „Jedan loš trener sa najboljih pet NBA igrača izgubio bi od jednog odličnog trenera koga ja izaberem sa osrednjom postavom”. To je tačno.

Često ste pokretali inicijative koje nisu striktno u vezi sa košarkom oslanjajući se na dobre kontakte sa ljudima koji su vodili našu zemlju (ili je još vode). Deluje da ste na sve njih imali uticaj?

Nikada nisam bio član nijedne političke partije, iako su mi svi to nudili. Bilo je i smešnih situacija… Odem kod Đinđića, koji je želeo da se upozna sa mnom. Odveo me je kod njega u kabinet njegov kum Branko Kecman, košarkaš Radničkog. Bilo mi je puno srce kad sam video atmosferu oko Đinđića: puno mladih, lepih i vrednih ljudi. Pamtim da je iza njega bila mapa Srbije sa lampicama koje su označavale mesta u kojima Demokratska stranka ima odbore. I onda usred razgovora, kaže Borisu Tadiću: „Daj, Borise, člansku kartu Boži!” Ja sam mu rekao: „Zorane, hvala, ali Boži ne treba članska karta!” A on će na to: „Kao u dobrom restoranu – moje je da te ponudim!” Rekao sam mu da sam trener i ništa drugo. Ni menadžer, ni političar. I kad se tako postavite, onda je lako imati autoritet i u Srbiji i bilo gde drugde.