Сви су људи чекови без покрића

„Смрт брише само нестварне величине, а истинске учвршћује и уздиже”, писао је Андрић. Пекићево дело доказ је да је и ова Андрићева мисао тачна. Уочи сајма књига, догодило се једно лепо чудо у српској култури: изашла је нова Пекићева књига, есенцијањеговог дела, „Маргиналије и моралије”, у издању новосадског „Солариса”. Књигу је приредила Љиљана Пекић, а предговор написао Гојко Божовић.

Да би овe „Маргиналије и моралије” настале, Љиљана Пекић прочитала је око 20 000 страница и радила на књизи две године. У овом делу сабране сукључне Пекићеве мисли и реченице које су мењале ток наше литературе, а које је Љиљана Пекић налазила у његовим романима, објављеним и необјављеним дневницима, есејима, интервјуима, драмама и радио-драмама, белешкама. Oвом књигом наш читалац добија још једне „Знакове поред пута”, блиставе попут Андрићевих. Пекић је и у овом свом делу мудар, критичан, оригиналан, полемичан.

Промишљајући људску егзистенцију на Балкану, Пекић пише кључну мисао: „Потребан је далеко дубљи препород нашег живота, једна стварна  револуција и извора и циљева да бисмо се отресли наслеђа које нас по генетичким законима једне промашене историје води у смрт врсте”(Тамо где лозе плачу).

Иго тврди да „мртви живе док има живих који мисле о њима”. Пекић, о смрти каже следеће:„За смрт никад касно није. За живот је увек рано. Јер, чим о томе мислиш, већ си умро” (Златно руно). И додаје:„Наша се смрт догађа сваког дана, сваког дана умире понека успомена, сваког часа затире се по траг нашег бивствовања. У гроб носимо отпатке, остатке другог бића. У њему од нашег мало има. Умире неко други, чију смрт равнодушно примамо”.

Анализирајући савременог човека, равнодушног често и пред животом, као и пред смрћу, Пекић кратко дефинише човека данашњице: „Данас више нема поузданог света. Све се расуло, пролукавило, покварило. Сви су људи чекови без покрића”. Пекић, такође, анализира кроз модерне грађевине у којима станује савремени човек и целокупно наше доба. Он каже: „Фараонска форма данас је једноставно немогућа. Облакодери су само привидно монументални. Духовно, то су хиљаде кућица слепљених, мање-више срећно. Индивидуализам не може бити монументалан... ”.

Једна од посебних одредница у овом Пекићевом делу посвећена је Балкану.Поред осталог, примећује и ово: „Балкан је дао три велике цивилизације – јелинску, ромејску и турску – док су остали делови глобуса једва по једну досад намакли. На Балкану су и медведи благороднији од људи”.

Читавог живота, Пекић је себе сматрао гностиком. По речима Љиљане Пекић, он је сматрао да се човек са религијским осећањем рађа или га никада не стиче. У разговорима са пријатељима, Пекић би се често, наглас, питао:„Какав би то био Бог који је створио овакав свет”. Но, кроз читав Пекићев опус провлачи се мотив Бога и божанског. Пекић у „Маргинама и маргиналијама” пише:„Ставимо Бога испред себе да нас дочека – тада ћемо се трудити да му се приближимо. Иза нас – како су га поставили хришћани, он нас једино тера у бекство” и додаје да „у сваком ма и најситнијем камену, биљци и створу живи наш Бог”. У једном од својих најпознатијих дела, „Времену чуда”, Пекић, промишљајући још једном вечиту тему Бога, каже:„Бога нема. Нема и сви су изгледи да га неће ни бити. Богу се не жури, њега ништа не боли. Бог нас је у пресудном тренутку напустио”. На другом месту, он ову мисао развија даље:„Људима је довољна вера у Бога, а сам Бог је непотребан”. У делу „1999”, писац прилази идеји о божанском с другог аспекта, говорећи:„Идеја Бога је покушај да се допре до плаузибилне приче о Генези”. У другом тексту, његово мишљење о Богу изражено је попут пословице: „Све је од Бога, али Бог у труду”. Занимљиво је да је Љиљана Пекић ређала Пекићеве мисли на одређену тему – хронолошки. Тако можемо пратити и како је Пекић, како је протицало време, мењао или развијао мишљење о чуду, ћутању, делу, држави, ђаволу...

Посебно су интригантне Пекићеве мисли о будућности, појму којим се Пекић бави кроз читав свој опус. Он, гласом старозаветног пророка, каже:„Будућност је прошла. Ту будућност одузела нам је наша прошлост. У том погледу човечанство личи на човека који пада са врло високе зграде, лица окренутог небу. Бескрај неба заварава га у погледу простора испод њега. Он мисли да има и простора и времена испред себе. Нема га. Сав простор и све време налази се већ иза њега, а утисак да га има произлази отуда што је он окренут на погрешну страну и стално окренут својој прошлости. Да је окренут на праву страну, да је лицем окренут своме паду, он би видео да је крај врло близу” и додаје:„Будућност је увек скривена у прошлости, само нас заблуде о линеарном времену, антропоцентризам нашег умствовања о тзв. димензијама, спречава да прошлост видимо испред себе, а будућност као нешто кроз шта смо већ прошли”.

Пекићеви савременици овог литерату описују као ерудиту господских манира. Сам Пекић сматрао је да се на овим просторима догодио грађански пораз: „Долазим до јеретичког уверења да грађански пораз лежи у погрешно оријентисаном образовању... Нису нас научили да бранимо себе, него како ћемо, бранећи друге, мислити да бранимо себе... Нису нас васпитавали за људе који ће бити савременици Армстронга, одгајили су нас за исписнике Чукур-Стане. Нашом генетском мануфактуром нису владале искључиво две мустре или матрице, рачунџијски препредена ромејска и душевно неурачунљива словенска. Располагали смо и мутантима. На пример, експлозиван бућкуриш цинцарске гурбетске упорности и српског ендемског месечарства”.Тумачећи суштину историје, Пекић примећује:„Малтер историје је лаж, крв и зној...”, закључујући, „Где је много историје, мало је среће”.Немогуће је не помислити да је, пишући ову мисао, Пекић мислио на ове просторе.

Блог посвећен Бориславу Пекићу, http://borislavpekic.blogspot.com, за две године и шест месеци, посетило је више од 60.000 људи. Многим читаоцима, „Маргиналије и моралије” биће интерлудијум и у исцелитељску мудрост овог писца, ону мудрост која је, дидроовски речено, не само „кћи искуства” него и „наука о срећи”. Ово дело понајвише подсећа на дуго очекивано писмо које нам је Пекић, кроз решетке вазда варљиве вечности, послао у тренутку непажње Смрти.