Бушов Авганистан

Вашингтон се гради невештим, али зато Хамид Карзаи („издајник и слуга Америке”, како о председнику Авганистана у један глас говоре његови авганистански противници, или „корумпирани Карзаи”, како га све гласније називају и његови инострани савезници) – користи измољене добре услуге Саудијске Арабије и, да Буш о томе тобоже не зна, већ дуго покушава да се нагоди о миру с талибанима. Ако успе, одлично. Биће добро за одлазећу, и још боље за долазећу америчку администрацију. Ако омаши, ризик пред јавношћу је његов, Карзаијев. Зар се није говорило да је непоуздан и поткупљив!?

Вест о тајном контакту пропуштена је у медије прошле недеље, тек пошто је ратни опонент САД прихватио после две године одбијања да преговара. Реч је о мули Омару (Мохамеду Омару), који јена америчкој потерници за терористима у врху, а у свом нераскидивом пријатељству са Осамом бин Ладеном додатно је повезан и на сасвим необичан начин – тиме, што се сваки од њих оженио најстаријом кћерком оног другог.

Разумљиво, у правом хаосу сличних и, могућно је, и смишљено клевтничких појединости, тешко је указивати на правоверност било којег од њих, али мула Омар јесте био емир, неслужбени господар Авганистана до 2001. Његова команда над талибанима и повезаност с Бин Ладеном навели су председника САД да у Авганистану почне рат.

Американци су добро знали ко је ко и ко с ким, зато што су обојицу противника „произвели” они сами, у антисовјетској лабораторији Авганистана, тада окупираног из Москве (1979–1989).

Карзаи нуди поделу власти.Вероватно паре и ресоре у влади. Помирљивост се образлаже тврдњом да је главнокомандујући мула тобоже окренуо леђа Ал Каиди. У сваком случају, објављено је да су се представници две стране срели у Меки, и да ће главни преговори почети за најдуже два месеца.

Да у овоме има новог политичког ткива, потврдиле су брзе реакције. Министар Француске Фијон иступио је у скупштини са алузијом на преговоре рекавши да у Авганистану „морамо искористити могућности разлучивања џихадиста од оних који делују побуђени националистичким или племенским мотивима”. Фијон је похвалио саудијско посредовање.Говорник британског Форин офиса лукаво вели да муон није познат, али каже ипак да и влада Британије „подржава процес помирења”. Круна свега је изјава америчког генерала Мекјернана, главнокомандујућег НАТО снага у Авганистану, да је имати посла с неким који је склањао Бин Ладена „политичка одлука”, а такву одлуку„донеће политичко руководство”, јер „на крају, решење у Авганистану ће бити политичко решење, а не војно”.

Идеја је заправо да је Бушов рат у Авганистану (2001, после рушења „кула”) изгубљен. Лицемеран је израз у политичком оптицају, да се тај „рат не може добити”, што је тачно с обзиром на то да су бојиштем превладалиталибани, а Карзаи је изгледа покупио милијарде из фонда „обнове”.

Стање ствари је у„Националној обавештајној процени”, документу о усаглашеном гледишту шеснаест шпијунажа САД, којим те службе, пуштајући јуче у новине прве натукнице, припремају јавност Америке за оно што ће сазнати када се избори заврше.

Тренутак је деликатан, и за Америку и за савезнике. Генерал Мекјернан тражи хитно још трупа – још дванаест хиљада „пари чизама”, уз већ ангажованих тридесет и више хиљада америчких! Захтева се још двадесет милијарди долара, а готово пред провалијом рецесије. Нарастају суревњивости, па Вашингтон каже нека „они који не ратују бар плате рачун”. А ти који „не ратују” су савезници.

Приспео је ратни рачун, а Америка бира. Мора се смислити како се повући са тог гробља, а да се не види да је топоновљени Вијетнам. Те отуд план, да се рат углави међу дебеле пакете долара и некако препусти самом Авганистану. Рецимо, као сукоб „ниског интензитета”, на пример, муле Омара и неких његових ривала.