Где су врапци

Кажу да нема више врабаца. А како би могло да их ипак буде, и то што више? Корисни су и омиљени, једу вашке по баштама... Али коме пада на памет да се њима бави кад и одрасли и деца по цео дан гледају у мобилне телефоне (одрасли, нажалост, и док возе кола)? А врапци? Са својих 20 грама, са све канџама?

Из мог искуства, ево делом одговора. Пре отприлике 30 година направили су ми хранилицу за њих. Само да могу да улете у своју „трпезарију”. Али свако јутро морају да их чекају вода и три шаке пшенице (понекад и мрвице хлеба, плус). И? Ево већ више од 15 генерација њих (струка каже да им је животни век две године), 365 дана годишње, на мом прозору се чује „жив, жив”, са свим активностима њиховим. Свађе и храњење малих... уживање су за очи. То су моји ванкућни љубимци. Слободарски весели бескућници, нарочито храбри зими.

При посети Женеви осамдесетих година прошлог века не видех врапце. После схватих зашто. Па тамо нема мрвица, нико не баца хлеб по улицама. И ето одговора – бар по мени: треба их хранити и појити одговорно, сваког дана. А они ће вам, својом захвалношћу за храну добијену од вас, улепшавати сваки дан. Покушајте и ви! С мало стрпљења и упорности, уверићете се да врабаца има.

Душко Мишић,
сликар